Еј,црвено небо,

Еј,зелена водо,

За мене су рекли да сам вештица.

И толико су говорили,

Да сам на крају пристала да будем вештица.

А нисам,мајке ми миле.

Ја не знам те врачарије,

Не кувам крила слепих мишева

Нити једем неваљалу децу.

Ја само умем да ослушкујем природу.

Кад ја зажмурим,

Тад један кестен под мојим прозором проговори.

Јао како лепо прича!

Каже ми да сам најлепша на свету,

Да у мом оку види боју својих плодова,

Да је моја коса црна као земља

коју коренима грли.

И ја га тако слушам.

И сањам.

И бивам нешто друго,

Нешто даље од поганог света

Који ме зове вештицом.

Једне вечери сам тако жмурила,

И чекала кестен да ме позове.

А њега није било.

Али сам зато чула да ме неко зове.

Вештицо!Вештицо!

И ја изађем на прозор.

Кад оно,уместо кестена,

Неки момак девојку назива вештицом.

И ја се ту обрадујем.

Ето видите,нисам вештица.

Она је вештица!

Она краде мушка срца и једе их.

Она претвара момке у камење.

И одем спавати.

Никад у животу нисам тако лепо спавала.

Meeldib!