НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА

О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у 6. столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба на просторима Балканског полуострва у ужем смислу.
Најпре треба нагласити чињеницу коју наводи Константин Јиречек да се етноним Словен среће на просторима Балкана тек у 6. столећу1. Он чак наглашава за име Словен да ''то име, за тај народ, није било у употреби пре 6.века. А до 6.века под тим именом (Словени) код суседа на западу и на југу свуда је познато.''2 Кога онда антички писци, а са њима и картографи, идентификују на простору Балкана? Који су то народи које ће генерално касније прозвати Словенима? Јиречек на ова питања даје делимично одговор тврдећи да су ''Словени раније били познати као Венеди, Винди,Анти и Скити''3
Мавро Орбини наводи да се ''из Скандинавије, око 1460. пре Христа, Словени исељавају и шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под различитим именима – Венеди, Словени, Анти, Верли (Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке...'' док на Балкану међу Словене, које сам у свом делу јасно идентификује искључиво као Србе, убраја и Илире, Трачане, Споре, Росолане, Рашане.4 На истом делу Орбини идентификује као Србе Енете, Трачане, Ските, Дарданце, Венде, Анте и Споре.5
Навешћемо само неке од познатијих картографа из периода 1- 4. столећа који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм како Балканског полуострва, тако и тада познатог насељеног света.

ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ
Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум6 (Serbbinum) у Панонији, Вендум (Vendum) на горњој Драви као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави. Томо Маретић поводом Плинијевих Венета око Висле каже да је ''сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак славенског народа''.7 Поред локализације Венета око Лоаре у Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући провинцију Венетиа са главним градом Венецијом представља српску насеобину.8 Са своје стране, Тацит бележи у делу ''Германија'': ''Не знам поуздано да ли да Пеукине, Венеде, и Фине убројим у Германе или Сармате''9 Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Сервии) као и Месопотамији10. Плиније нам је оставио и сазнање о постојању српског града на Криму (Сарбацон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.11 Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.

ПОМПОНИЈЕ МЕЛА
Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом ''Опис земље''. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Серри. Овим именом се на много места означавају управо Срби. На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Монте Серрорум (или, у слободном преводу, Српска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница 12) који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су у закључку да појам Трибалска равница подразумева Подунавље и Срем13. Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији.14
Занимљиво је да племе Серра, Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби, Серреи. Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у ''Опису земље'' и Плиније Старији у делу ''Исторја природе'', а оба аутора су живела и стварала у 1. столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа!

КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ
Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе српских насеобина. Стварајући своју карту света средином 2. столећа после Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године после Христа). Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво српског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насеље Вендум а око данашњег Липљана Венденис 15. Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Сербои) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији).


На копији је уочљиво насеље Венденис

Јужно од простора данашње Србије и Балканског полутотока , Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града Цезареје српски град Сербетос - Сербетис. О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво16. Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот17 и Диодор Сицилијски 18. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера ''чудновата''. О њему Диодор још пише: ''Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута''. За ово језеро Птоломеј као да није знао.
Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса) с тим што је, у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс.
Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топоними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима. Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи, само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приобални појас Јадранског мора, записујући следеће:
''Област уз Адрију населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се мало разликују од Келта али говоре, другим језиком.'' 19

ПОЈТИНГЕРОВА МАПА
Ова мапа света је копија једног римског итинерара из 3. века после Христа. Нама је позната преко копије из 13. века, пронађене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској, а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили. Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље (лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није вођено робље па ипак нису добили овакав назив.
На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање.

ПРОЧИШЋЕЊЕ
Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се, заправо, овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе који су сва, па и највиша звања – академика, добили на претпоставци да је јужна скупина Словена населила Балкан у 6. и 7. веку. Иако је нових доказа о још старијој историји Срба, сведоци смо, из године у годину све више, још увек се у уџбеницима деца подучавају нетачности о сеоби народа.
Историјска наука на светском нивоу вапи за поновним ишчитавањем и тумачењем историјских извора и у већини случајева то је проблем који се решава у ходу. Наша национална историја има потребу за најхитнијим могућим резовима јер су Срби, по ко зна који пут, у једној пародичној ситуацији: док се скоро сви народи Европе и света труде да на сваки начин себи обезбеде што дубље историјске корене па макар их и немали, Срби се, са друге стране , одричу добрих 1500 – 2000 година сопствене историје.(Са овим податком се неће сложити многи, мишљења да је српска прошлост још дубља) На тај начин, српски народ је себи обезбедио улогу младог народа који куца на врата великих народа очекујући да буде, као такав, од таквих, примљен у Европску заједницу што је само по себи парадокс.
Српској историји и, посебно, српским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе.

ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ

Момчило Селић:
На овом, 27. састанку СРПСКОГ КЛУБА, говориће се о СРПСКОЈ АНТИЦИ, за коју је чак Дучић, у свом Благу цара Радована и Јутрима са Леутара, тврдио да је немамо. Јер, по страним школама учени да као народ постојимо тек од наводног доласка на Балкан, ни тај чувени седми век многи образовани Срби нису сматрали неким почетком, бројећи нас у историјске нације тек од Немањића. Но Милош Милојевић, историчар о коме ће вечерас говорити Андрија Вујовић, ценио је друкчије. Стигавши из тек ослобођене Србије у Петроград да студира права, упоредо је уписао и историју и етнологију, при том научивши све главне европске језике и многе старе. Ретко даровит и довољно учен да доноси утемељене закључке, први је озбиљно почео истраживати нашу старину. Пратили су га Сима Лукин Лазић, а у новије доба Олга Луковић Пјановић и Јован Деретић, но сви недовољно образовани у историјској, археолошкој, и етнолошкој струци. Стога нам тек предстоји да интердисциплинарни тимови способних истраживача њихове налазе и хипотезе потврде или побију, будући да је досада сам помен српске антике изазивао оштре реакције већине “еуропејских” Срба и њихових страних покровитеља.

Ево на Сиров захтјев...још мало о погледу Милоша Црњанског на ову тематику...

Хипербореја, мит или далека прошлост...?

"I naš Miloš Crnjanski, tragajući čitavog stvaralačkog života za idealnim zavičajem,36) dolazi, konačno,
među Hiperborejce: »Dok sam obilazio Švedsku i Norvešku, bio sam uobrazio da tamo idem da vidim zemlje
u socijalizmu, napretku. Ali to nije bilo tačno. Sad, kada se onamo vraćam u sećanju, vidim da sam tamo išao
zato što me je nešto neodoljivo vuklo prema dalekom severu... Mene te veze Evrope, Azije, Amerike, teše kao neko mirno, bistro, plavo more kroz koje koračam, lagano odlazeći prema Severu, u Hiperboreju.«37)

36) V. u Dragoš Kalajić: Znaĉenje Hiperboreje, »Delo«, maj 1978, Beograd.
37) Miloš Crnjanski: Kod Hiperborejaca, Beograd, 1978.

Već smo u Mapi (anti)utopija38) istakli smisao Hiperboreje u pogledu na svet Miloša Crnjanskog:
ona je idealni, pozitivni, pol stvarnosti od koga se njeni dominantni procesi samouništenja i izrođavanja
udaljavaju, ka dnu katastrofe. Ovde svet ulazi u rat — a tamo, u Hiperboreji vlada večni mir; ovde tama pada
po spomenicima evropske kulture koje junaci Kod Hiperborejaca obilaze i opraštaju se od njih, kao da ih
poslednji put vide — a tamo »polarno Sunce ne zalazi ni noću«. Upravo ta anti-utopija, Hiperboreja i njeno
»nepobedivo Sunce«, čine snagu kojom Crnjanski odoleva silama tame i razaranja moderne Evrope. U sred
priprema za evropski, građanski, rat, u kome će se sukobiti bratski narodi, potomci Hiperborejaca, Crnjanski
mislima i snovima odlazi u Hiperboreju, »pod veĉnim Suncem, u veĉnoj radosti, veĉnoj sreći«. Hiperboreja
je i supremna »veza među narodima i zemljama« jer »sve nam, kaže Virgilije, dolazi iz tih severnih
zemalja, od Hiperborejaca«.

38) Dragoš Kalajić: Mapa (anti)utopije, Vrnjačka Banja, 1978.

U XX stoleću, sa svojom hiperborejskom žudnjom. Crnjanski nije usamljen; on pripada tajnom
bratstvu koje okuplja ljude i akcije i kontemplacije od polarnih istraživača do pesnika i mudraca. Veliki
polarni istraživač Charet ispoveda duboki razlog pustolovnih preduzeća kada kaže da »iznad severnog kruga
nema više Francuza, Nemaca, Engleza; tamo su samo ljudi«.
Tu ideju produžava Ernst Jünger: »nostalgija za Severnim polom, u devetnaestom i dvadesetom
stoleću, podseća na traganja za filosofskim kamenom jer je Polarni krug takođe Apsolut u kome ne može
opstati ni jedna diferencirana snaga već samo primordijalna (originalna) snaga«.39)

39) Ernst Jünger: Strahlungen, Štutgart, 1963.

Nostalgija za našom hiperborejskom pradomovinom je i nostalgija budućnosti; ona je snaga koja
dolazi iz daleka i daleko smera, sa one strane horizonta krajnjih ishoda ove nakazne, trovačke i lihvarske,
»moderne civilizacije« i njene podkulture, njenih kultova i idolatrija demona i fetiša ekonomije nastajanja i
nestajanja, njenih sistema »liberalnog« ili »drţavnog« kapitalizma. Istorijsko iskustvo nas uči da je demonija
ekonomije i kapitalizma svoju moć sticala eksploatišući i podstičući nacionalne i druge razlike koje pripadaju
svetu pukih kontingencija. Stoga su perspektive hiperborejske ili indoevropske spoznaje samobitnosti i
originalnosti, sa one strane svetova istorijskih kontingencija, eminentni putevi oslobađanja od opsena i
uslovljavanja »mračnog doba« kali-yuga ili »doba kaljuge«, u znaku dominacije demonije ekonomije i
kapitalizma.
Svojim delima Lokamanya Maharaj Bâl Gangâdhar Tilak pružio je i veličanstveni doprinos
spoznajama indoevropske samobitnosti, pedagoški demonstrirajući suverensku metodu prevladavanja tame
neznanja i privida, po formuli drevne mudrosti: »ne bori se protiv mraka — upali svetlost«. Lokamanya
Maharaj Tilak je nadahnuto osvetlio jedinstveno, nad-istorijsko, ishodište, uporište i odredište našeg pogleda
na svet te smisla naše akcije u svetu. Hiperborejsko, idealno i neosvojivo uporište nedostižno je za nihilističke
sile i mržnje, otrove i prljavštine demonije ekonomije te njene moderne civilizacije i kulture. Hiperboreja je
naša idealna domovina u kojoj je ukorenjena tradicija čiji nam darovi osmišljavaju, osnažuju i upućuju život
ovde, u tuđini.
Oni koji u ovoj lihvarskoj i trovačkoj, »modernoj«, civilizaciji ne mogu prepoznati svoj dom
— zahvaljujući Tilakovim lekcijama mogu spoznati najviše razloge svog nepristajanja, svog stranstva u ovom
svetu, svog nepokolebljivog otpora: čini ih različitim i idealno izdvojenim upravo sjaj onog hiperborejskog
»nepobedivog Sunca« koje blista i u njihovim grudima.40)"

NAJSTARIJI POMENI SRBA NA ANTIČKIM KARTAMA

Malo koja tema iz istorijske nauke je tako drastično podelila naučne krugove kao što je to slučaj sa najstarijom istorijom Srba. Dok su jedni istrajavali u odbrani svojih zvanja braneći zvanični stav SANU da su Srbi ogranak južnoslovenske skupine koja je u periodu između 6.- 7. stoleća došla na Balkan iz područja Kavkaza, drugi su iznosili nova saznanja uglavnom dokazujući da su Srbi mnogo stariji od navedenog perioda što je znalo da poprimi oblike parodije. Usled nedovoljne ili slabe argumentacije svojih stavova , pa i preslobodnih izjava , nastala je šala Amebe pa Srbi. Naravno, ni ova tvrdnja nije tačna; ona je najubojitije oružje protivnika priče o najstarijoj istoriji Srba.
Šta su činjenice, na kojima se bazira svako naučno istraživanje ? Činjenice, u vidu istorijskih izvora, potvrđuju da su Anti, Veneti, Sklavini, Tribali, Dalmati , Dačani, Skiti ...i mnogi drugi bili različiti nazivi za Srbe. Svim ovim imenima još vizantijski pisci nazivaju vladare iz doba dinastije Nemanjića pa tu nema nikakvih nejasnoća. Postavlja se opravdano pitanje – jesu li oni pogrešili ili su, na osnovu starijih dokumenata, ispravno činili nazivajući Srbe različitim imenima ?



KADA MAPE PROGOVORE

Ukoliko uzmemo u obzir da su najprecizniji pokazatelji boravka nekog naroda na određenom prostoru toponimi karakteristični za jezik dotične jezičke grupacije, u tom smislu mape možemo shvatiti kao svojevrstan popis naroda u tada poznatom svetu. Mogućnost greške je , u ovim slučajevima, svedena na veoma mali procenat. Ista mapa nam može potvrditi prisustvo Srba i potpuno odsustvo Albanaca ili Hrvata na određenom prostoru. Mape nam jednostavno pružaju najbolji uvid u etnički sastav određenih područja i zbog toga im se i najviše veruje.
Navešćemo samo neke od potnatijih kartografa iz perioda 1.- 4. vek koji su u svojim radovima ostavili podatke o rasprostiranju Srba širom tada poznatog naseljenog sveta.








KLAUDIJE PTOLOMEJ

Aleksandrijski geograf Klaudije Ptolomej donosi prve kartografske prikaze srpskih naseobina . Stvarajući svoju kartu sveta sredinom 2. stoleća posle Hrista, Ptolomej se u velikoj meri oslanjao na kartografske podatke Marina iz Tira (100. godine posle Hrista) . Ptolomej na svojoj mapi, na teritoriji Balkanskog poluostrva, navodi toponime nesumnjivo srpskog porekla. Tako se nedaleko od današnjeg Siska nalazi Serbinum , na kartama Rimskog carstva nazvan i Servitium. Na ovoj karti Srbi su zabeleženi kao Veneti. Tako se nedaleko od Kupe nalazi naselje Vendum a oko današnjeg Lipljana Vendenis . Šire gledano, Ptolomej imenom nalazi Srbe ( Serboi) u oblasti Kavkaza, a taj podatak potvrđuju i drugi kartografi pre njega (Pomponije Mela i Plinije Stariji ).
Južno od prostora današnje Srbije i Balkanskog polutotoka , Ptolomej beleži u Mauretaniji blizu maolazijskog grada Cezareje srpski grad Serbetos - Serbetis . O ovom mestu pisali su Miliš Milojević, Sima Lukin – Lazić i Olga Pjanović koji su došli do zaključka da su Srbi sa ovih prostora severne Afrike prešli na Ibersko, Apeninsko i Balkansko poluostrvo.
Nedaleko od ovog grada nalazi se poznato Serbonijsko jezero o kome nam podatke ostavljaju Herodot i Diodor Sicilijski . Opisi ove dvojice pisaca su istovetni – jezero je duguljastog oblika s time što Diodor naglašava da je dubina jezera ''čudnovata''. O njemu Diodor još piše: '' Tako se površina jezera stapa u jedno s terenom koji ga okružuje i kako više pogledom oka ne može da se razlikuje, cele vojske, čije vodje ovo mesto nisu poznavale, nestale su udaljivši se sa pravog puta''. Za ovo jezero Ptolomej kao da nije znao. Ali , da se vratimo na prostore balkana.
Ptolomej beleži na svojoj karti na obalama jugoistočnog Crnog mora grad Srbicu ( Serrbanissa) s tim što je , u nemogućnosti da napiše glas – c , kojeg u grčkom nema, upotrebio kao ekvivalent dva – ss.
Da ne postoji ni jedna druga sačuvana mapa osim Ptolomejeve opet bi se otvorila brojna pitanja u vezi sa navedenim toponimima. Jer topnimi koji upućuju na Vende nalaze se širom danas poznatog sveta i uvek su direktno povezani sa Srbima. Klaudije Ptolomej je pod Vendima podrazumevao Slovene koje beleži uz zapadne obale Baltičkog mora dok je za Germane uobičajeno da Srbe nazivaju Vendima, Vindima baš kao što će Germani , samo za Srbe, postati Nemci – oni koje Srbi ne mogu razumeti. Te iste Vende Polibije smešta u prioblani pojas Jadranskog mora , zapisujući sledeće:
'' Oblast uz Adriju naselilo je drugo, veoma staro pleme, zovu se Veneti i po običajima i odeći se malo razlikuju od Kelta ali govore , drugim jezikom.''



POMPONIJE MELA


Čitavo stoleće pre Ptolomeja dragocene podatke o geografskom položaju Srba u prikavkaskom basenu ostavio je Pomponije Mela , rimski geograf, koji je 43. godine posle Hrista napisao delo u tri knjige pod nazivom Opis zemlje. Ovo delo nam donosi saznanja daleko starija od samog Mele i u njemu se, pored ostalog, na istočnom crnomorskom primorju navode , pored ostalih i plemena pleme Serri . Ovim imenom se na mnogo mesta označavaju upravo Srbi. Na ovom prostoru još je Herodot određenu planinu nazvao Monte Serrorum (ili, u slobodnom prevodu, Srpska planina) a ona bi se mogla locirati kao današnja planina Balkan. Nešto južnije Herodot navodi još jedan toponim (Tribalska ravnica ) koji upućuje na Srbe koji su dugo vremena u različitim izvorima nazivani Tribalima. Mnogi proučavaoci Herodotovog dela jednoglasni su u zaključku da pojam Tribalska ravnica podrazumeva Podunavlje i Srem .
Zanimljivo je da pleme Serra, Serba mnogi istraživači smeštaju između severozapadnog Kavkaza i istočne obale Azovskog mora što u potpunosti odgovara Plinijevom geografskom smeštanju Srba koje navodi kao Serbi, Serrei . Dakle, podaci koje su naveli Pomponije Mela u Opisu zemlje i Plinije Stariji u delu Istorja prirode , a oba autora su živela i stvarala u 1. stoleću posle Hrista, dovode nas do saznanja da su Srbi bili na prostorima Balkanskog poluostrva i šire još pre Hrista !




PLINIJE STARIJI



Plinije Stariji (1.stoleće posle Hrista ) sačuvao je mnoge toponime vezane za Srbe i njihova naselja. Tako on na Balkanskom poluostrvu pronalazi mesto Serbinum u Panoniji , Vendum na gornjoj Dravi kao i Serretes i Oserriates na Savi. Tomo Maretić povodom Plinijevih Veneta oko Visle kaže da dda je '' sasvim sigurno da Plinijevi Venedi znače samo jedan ogranak slavenskog naroda'' . Pored lokalizacije Veneta oko Loare u Galiji, jasno je da o Venetima u Gornjem Jadranu – uključujući provinciju Venetia sa glavnim gradom Venecijom predstavlja srpsku naseobinu. Sa svoje strane, Tacit beleži u delu '' Germanija'': '' Ne znam pouzdano da li da Peukine, Venede, i Fine ubrojim u Germane ili Sarmate '' Pa ipak, Plinije je , pored mesta Serbinos u Panoniji dokumentovao slične toponime u Zakavkazju (Servii) kao i Mesopotamiji. Plinije nam je ostavio i saznanje o postojanju srpskog grada na Krimu (Sarbacon) kao i o naselju Serberion – u koje se nalazilo na ušću Dona u Azovsko more. Saznanja Plinija i Ptolomeja korišćena su pri izradi Ortelijusove karte Panonije i Ilirika iz 1590. godine.

POJTINGEROVA MAPA


Ova mapa sveta je kopija jednog rimskog itinerara iz 3. veka posle Hrista. Nama je poznata preko kopije iz 13. veka, pronadjene u benediktanskom manastiru Tegernze u Bavarskoj a ime je dobila po nemačkom humanisti Konradu Pojtingeru koji se spremao da je objavi i prvi je izneo u naučnu javnost. Ova mapa je dužine 7 metara i donosi nam podatak da se oko današnjeg Skadra (Albanija) nalazilo naselje Pons Servili . Dugo je pokušavano da se ovo ime objasni grubom etimologijom da je to bio put kojim je išlo roblje ( lat. Servus, i – rob) kao da drugim drumovima sveta nije vodjeno roblje pa ipak nisu dobili ovakav naziv.
Na Pojtingerovoj mapi još je vidljivo naselje Vendenis na današnjem Kosovu i Metohiji koji , zajedno sa Pons Servili, danas svedoči o ranom postojanju Srba tamo gde ih danas ima sve manje.


PROČIŠĆENjE

Svakako da je svaki iole ozbiljniji istoričar bio upoznat sa ovim podacima jer za njih svako zna. Treba naglasiti da se , zapravo , ovde ne radi o nepoznavanju podataka koje smo izneli u vrlo oskudnom obimu, već o ignorantskom stavu pripadnika jedne istorijske škole koji su sva, pa i najviša zvanja – akademika, dobili na pretpostavci da je južna skupina Slovena naselila Balkan u 6. i 7. veku. Iako je novih dokaza o još starijoj istoriji Srba, svedoci smo, iz godine u godinu sve više, još uvek se u udžbenicima deca podučavaju netačnosti o seobi naroda.
Istorijska nauka na svetskom nivou vapi za ponovnim iščitavanjem i tumačenjem istorijskih izvora i u većini slučajeva to je problem koji se rešava u hodu. Naša nacionalna istorija ima potrebu za najhitnijim mogućim rezovima jer su Srbi, po ko zna koji put , u jednoj parodičnoj situaciji: dok se skoro svi narodi Evrope i sveta trude da na svaki način sebi obezbede što dublje istorijske korene pa makar ih i nemali, Srbi se, sa druge strane , odriču dobrih 1500 – 2000 godina sopstvene istorije.( Sa ovim podatkom se neće složiti mnogi, mišljenja da je srpska prošlost još dublja) Na taj način, srpski narod je sebi obezbedio ulogu mladog naroda koji kuca na vrata velikih naroda očekujući da bude , kao takav, od takvih, primljen u Evropsku zajednicu što je samo po sebi paradoks.
Srpskoj istoriji i , posebno, srpskim istoričarima, predstoji jedno veliko pročišćenje kako bi napokon isplivala prava istorija Srba na videlo i bila stavljena pod okrilje institucija. Kao što smo u ovom radu videli, za tako nešto definitivno ima materijala i potrebe.

Meeldib! 22