Međutim, ako bi se ovaj poslednji stub moralnog života čovečanstva srušio, tada bi

neizbežno sa njim pala i cela zgrada života.

Zapravo, porodično ognjište je prvi oltar u vaspitanju dece. A u tom oltaru suvereno stoji -

majka; ta divna roditeljka i održavateljka života, ta čarobnica i čudotvorka koja stvara i duhovno

oblikuje buduće ljude.

Da li postoji nešto uzvišenije u životu nego biti - majka?

Da li postoji važnija osoba na zemlji nego što je majka?

Majci se uistinu ne mogu pripisati zasluge za podizanje katedrale Notre Dama, Ajfelove kule,

Kineskog zida... njoj to nije ni potrebno!

Ona je podigla nešto mnogo čudesnije od bilo koje graĎevine na svetu. Ona je podigla stanište za

besmrtnu dušu. Ona je dakle, najbliži saradnik Tvorca!

Od svih bića na zemlji ona je najuzvišenija i najbliža Tvorcu!

I zaista, ima li za ženu išta lepše i bogolikije nego raĎati i gajiti decu. Biti izvorište novog života

- svetinje nad svetinjama. Sa tim činom ništa se ne meri! Čovek je, zapravo, svetinja od svog

začeća pa sve do svog preminuća i uranjanja u tajanstvenu večnost.

Suština svetinje života proizilazi iz činjenice da svako biće po samoj svojoj prirodi živi ne samo

radi sebe nego radi drugog bića.

Spremnost majke na žrtvu u vidu raĎanja, dakle, u ime nesebične ljubavi predstavlja razvijeno

osećanje dubljeg smisla života. A nesebična ljubav upravo počiva na logici gubljenja sebesamoga radi zadobijanja sebe.

Dakle, suština svetinje života proizilazi iz činjenice da svako biće po samoj svojoj prirodi živi ne

samo radi sebe nego radi drugog bića.

MeĎutim, veličina majke ne ogleda se samo u činu raĎanja, već i u činu odgovornosti za

duhovno i moralno oblikovanje svoga deteta.

U vaspitanju svoje dece majke su odvajkada imale uzor u liku majke Jugovića, Kosovke devojke,

Carice Milice, majke Jevrosime koja je u ime čestitosti učila sina da "dela po pravdi Boga

istinitoga".

Samo srpska majka, heroina, je u stanju da nauči sina da govori istinu "makar izgubio glavu".

Srpska majka, sem što razvija ljubav prema životu, svoju decu vaspitava u strahu Božjem,

čestitosti, dostojanstvu, rodoljublju, a pre svega u čuvanju čistog obraza. Nekada najvećim

bogatstvom i najvećom vrednošću smatrana je moralna i harmonično očuvana porodica.

Duhovno utemeljena na odanosti, uzajamnom poštovanju i ljubavi, požrtvovanju, a pre svega na

čuvanju časti i dobrog imena porodice.

Naši poznati pisci: Laza Lazarević, Janko Veselinović, sa iskrenim oduševljenjem pisali su o

vrednostima naše porodice. O tome koliko je srpski narod bio vezan za porodicu dovoljno

svedoči poezija koju je iznedrio i ljudi koje je istoriji dao. I pesnici i pisci u patrijarhalno

utemeljenoj porodici videli su najjaču zalogu moralne i duhovne snage i osnov napretka nacije.

Životna filosofija patrijarhalne porodice bila je: moliti se, raditi, biti pošten, vaspitavati i izvesti

decu na put.

Najviši neprikosnoveni autoritet u patrijarhalnoj porodici uživao je otac kao čuvar zaštitnik,

stožer stabilnosti porodice.TakoĎe, patrijarhalnu porodicu odlikuje veliko naglašavanje krvnih veza. Jedinstvo krvi smatralo se za svetu stvar. Razvijano je osećanje srodstva izmeĎu braće i sestara, roĎaka, kumova i komšija. Upravo ovaj patrijarhalni duh porodice bio je ono što je formiralo dušu deteta koje raste!

Premudri Solomon kaže: "Uči dete prema putu kojim će ići, pa neće odstupiti od njega ni kad

ostari". (Priče Sol. 22, 6).

Da li su u njoj sačuvane istinske vrednosti: pravde, ljubavi, vrline, čistote, poslušnosti,

poverenja, darežljivosti, pobožnosti...

Da li je savremena porodica usvojila poruku velikog Tolstoja: "Postoji samo jedan način da

budemo srećni, da živimo za druge".

Savremena porodica je danas, bez valjanog sistema vrednosti. Doduše, srušila je sve stereotipe

"onih vremena", ali zanima nas dokle je došla u traženju savremenih obrazaca novih ponašanja u

novom dobu.

Savremena, nuklearna porodica zapala je u nebivali duhovni glib na razvalinama hrišćanski

ustrojenih temelja, bez braka kao tajne života, bez dece u braku i bez ljubavi u životu.Sa žaljenjem moramo da konstatujemo da se u novo doba porodica kao baza radjanja raspala.

Znamo da života nema bez ljubavi a upravo savremena porodica pati od nedostatka ljubavi.

Uprkos tome što istinska ljubav daje savršenstvo i punoću života, savremena mlada žena

dobrovoljno se odriče ljubavi, jer ne želi da bude izvorište novog života. Ljubav za potomstvom

je izostala, potreba za decom je izostala, žrtva u prinošenju sebe za "bližnje svoje" i darovanja

sebe drugom je izostala.

Postali smo isuviše obuzeti sobom i karijerom da bismo mogli negovati ljubav za one koji su oko

nas.

Savremene majke u ime "prava žene" svoju životodajnu utrobu pretvaraju u mrtvačku komoru u

kojoj namučeno, unakaženo i napaćeno dete umire tiho uz nečujne krike. Za njih danas roĎenje

novog života predstavlja "zlo", a olakšan život bez dece u njemu "dobro". Toliko su obuzete

sobom da dete olako raspinju.A Dostojevski je davno rekao: "Kada jednog čoveka razapinju na zemlji razapinje se celo

čovečanstvo".

Danas, ovde, u zemlji potomaka Svetog Save i Majke Jugovića, ubistvo neroĎenog deteta

eufemistički se naziva "prekidom trudnoće", a što je najstrašnije svi to smatraju običnim i sasvim

prihvatljivim činom planiranja porodice.

Naime, sunovrat naše porodice počinje posle drugog svetskog rata, kada smo pogled okrenuli ka

Evropi - toj "beloj demoniji", ne bi li smo na srušenim temeljima naših sazidali njihove obrazce

ponašanja i življenja.

U savremenoj vrtoglavoj jurnjavi i pometnji našeg modernog doba prvo smo uništili autoritet

Boga, oca i kumstva, a dobro smo znali da upravo autoritet pobuĎuje u duši čoveka

strahopoštovanje, dobru volju i poslušnost.

Zatim smo odbacili porodicu u zamenu za politički prosperitet, naučni stepen i karijeru. A onda

smo u večnoj trci za novcem, sujetom, pomodarstvom, komforom postavili moralne norme

"novog doba" - moralno je samo ono što meni odgovara! Na žalost, danas je brak institucija

interesa, to je društveno - ekonomski ugovor zainteresovanih strana, a ne izvorište novog života i

svekolike ljudske radosti. A ako donesemo "jedinče" na svet, u sveopštoj borbi za standard,

materijalni prestiž, ne stižemo da se bavimo tim detetom. Nemamo vremena za ljubav, za morlno

oblikovanje i duhovno uzdizanje tog deteta. A onda se čudimo zašto nam deca odrastaju bez

životne filosofije, žive život bez smisla i svrhe, tražeći utehu u drogiranju, sektaštvu, nasilju,

samoljublju...Dakle, u sumanutoj trci za novcem, ljubav izostaje iz porodice i ustupa mesto razdoru, neslozi, porodičnim svadjama.

Današnji ateistički usmereni roditelji koji nisu decu vaspitali u duhu poštovanja moralnih i

duhovnih vrednosti, plaćaju visoku cenu zbunjenosti i sluĎenosti, jer više ne znaju koje vrline da

prenesu na svoju decu, a šta da zabrane svojim naslednicima i kako da ih sačuvaju od iskušenja

novoga doba.

Dakle, sa žaljenjem možemo da konstatujemo da je uništeno najveće srpsko uporište -

patrijarhalna porodica.

Ne tražimo da savremenu, obrazovanu i emancipovanu ženu i majku vratimo na staro ognjište i

stare obrazce življenja jer, to zapravo ne bi ni bilo moguće. Ali želimo da ta ista savremena žena

u novim uslovima radi na moralnom i duhovnom uzdizanju i na glorifikovanju materinstva kao

uzvišenog čina žene.

Želimo zapravo, da ženu - majku vratimo na put Vitlejema, da joj pogled uputimo prema

najuzvišenijoj i najsavršenijoj majci svih vremena - Majci koja je postala "Dver spasenija" -

Vrata spasenja. Upravo onoj koja je materinstvo uzdigla do stepena Bogo-materinstva.

Da bismo porodici vratili mesto koje joj pripada, pre svega savremena žena mora u svom domu

da postane centar. Od nje se očekuje da svoju porodicu učini "domaćom crkvom". Dakle, spas

Srbije vidim upravo u vraćanju porodici mesta koje joj pripada. Imperativ sadašnjeg doba glasi:

obnoviti porodicu i učiniti je nosiocem duhovnog i moralnog vaspitanja.