Mraz,veče, sumrak se se polako spušta.Zamišljen, prelazim nov most na Adi , uživam u pogledu i radastan sam,divim mu se, što napokon postoji.Odjednom, šokoiran, gledam ispred sebe na asvaltu i ledu, zgrčeno telo,mlade žene.Pored mene, na mostu, prošli su neki ljudi,ni osvrnili se nisu.Saginjem se ,drmam je za rame.Počinje da se trese,podiže glavu.-Šta Vam je,šta je sa vama?-pitam i polako je dižem.Ona se ko prut trese,drhti.Ko zna koliko je dugo ležala tu, moram da je zgrejem,uzimam telefon zovem hitnu pomoć.Dajem joj rukavice,grlim,njene promrzle ruke se tresu.-Šta je sa vama?- pitam a ona pokazuje na torbu,na asvaltu i rasute stvari iz nje,cigaretu traži.-Htela sam da skočim,ja ne vredim ,ja nisam dobra žena,zovi mi muža,neću u hitnu pomoć bez njega...-slušam je, grlim i jedva uspeva da zapali cigaretu.-Imate li decu?- smirujem je -Koji je broj vašeg muža?-zovem ga da i on dođe.-Imam dvoje male dece,godinu i dve.-govori -Ja sam loša,ne želim da živim, da li ste zvali moga muža,popila sam neke tablete,kako bih mogla da skočim,ni za to nisam imala snage.-shvatam da ona voli svoga muža,da nešto mnogo krivi sebe.-Pa šta bi ta deca bez tebe,zar je išta vredno i ja sam mnogo izgubio,pa opet...-pričam joj,smirujem, tešim.Odvela je hitna pomoć,mislim da je više nikada neću videti a kada pomislim na to, osećam tugu i pitam se:-Zašto?

Meeldib! 19