Šta li tvoje usne o mojima sniju?
Dal' valove snene što obećanjem plove
mreškavim plavetnilom i neba i dubina
tražeći luke, tihih žala snove
što vapec' jecaju, molitve s visina.
Neka tvoje ruke željom moje miluju ...
Nežnom slutnjom leptirovih krila
lepršaju sjene, nežnost dodira
raspevanim damarom ustreptalih bila
tvoja ruka mojom, opoj - pesmu svira.
Dal’ su naša tela kao cvetna polja?
Polegla na ležaju paperjastog neba
ispod srca Zemlje, iznad duše Svemira
na uzglavlju od zvezdanog srebra
pokrivena mirisom polena i rascvetalog mira.
Da li naša ljubav ima početak i kraj?
Kao bezvrema traje. Glasom zborit neće
Ne postoje reči. Nema juče, danas, sutra
Živi oštrinom nežnosti, britkom željom seče
I stalno se rađa, kao nova jutra ...
I nek bude tako!
Nek' usne sniju, ruke miju, tela žude.
I pevaj,
o ljubavi, pevaj, ti sa svojom šutnjom
i nek traje opoj
pijanom srećom i večnosti slutnjom.