Sreo sam te danas…
Postiđen svojim kukavičlukom,ne tako davno pokazanim…
Nisam znao, ni da li da zastanem…
Nisam znao, imam li prava
remetiti tvoj mir…Ili nemir…
Zastala si, Ti..
Par kovenciajalnih pitanja i ono standardno ‘’kako si?’’…
Šta da ti kažem mrvice?...
Da još uvek hodam ivicom litice svog kukavičluka,očekujuci
da se sunovratim u provaliju bola…I krivice…
Poigrao sam se sa tobom…
Neka mi Bog oprosti,ono, što ja sebi neću…Nikada…
Dao sam ti nadu u nas…U naše sutra…
Buđenje udvoje..Konačnu nedeljivost …
Nadu, da ću biti samo tvoj.
Dao ,pa je uzeo…Surovo..Znam…Osećam..
Gledam u tvojim očima kako osmehom gaziš stonoge očaja…
Kako sećanjem ,kopaš po ožiljcima mojih postupaka… Ćutiš…
Gledam u tvoje oči tražeći iskricu radosti…
Trunčicu oproštaja..Nagoveštaj da si srećna…
Ništa…Samo praznina…Duboka..
Dotičem ti lice ,pokusavajući nežnošću ispraviti bore…
Sklonivši ti najnežnije, pramenove kose sa lica,
dodirujem vrh nosa uz šaljivu primedbu..
Ne vredi…
Neko, je ukrao tvoj osmeh mrvice…
Neko, koga sam mislio da znam…
Neko, ko je živ umro onoga dana

Meeldib!