Тихо ћу ти рећи мада знам да знаш.
Неко одозго ти залепи сенку као колаж.
Престанеш да слушаш веселе песме.
Почнеш мучити молити и плаћати оркестре .
Издаш себе наду нађеш у пићу никад доста мислиш стварност заборавићу.
Белу ми мајка она кошуљу пегла и каже немој до зоре, а неће спавати целе ноћи чекаће кораке моје.
Постанеш роб и повратка нема она сенка никад недрема.
Кад останеш сам и схватиш боље да неиштеш и вече срамиш,већ је касно потрошен сјај живота у томе је канда и лепота.
Na razie nie ma żadnych komentarzy.
Dodaj komentarz aby rozpocząć dyskusję!