Posle ovoga nema ništa. Jednostavno ništa kao i nigde, kao bez ičega, kao bez sebe, kao bez vida, sluha, oseta dodira. Verovatno isto kao i na samom početku. Pre rodjenja. Znači li to da se više puta radjamo i uvek ponovo nakon svakog boja u kome izgubimo glavu ili predjemo crtu sa one strane očinjeg vida. Tanku crvenu nit koja razdvaja dva sveta. U jednom u kome smo zgusnuti do bola i drugom gde smo razredjeni opet do bola.
I opet drvoseče sedaju za panj tek oborenog drveta. Ostalo drveće stoji unezvereno i gotovo pitomo čekajući svoj red. Da li drveće kune ili blagosilje drvoseču? Njegovu koru probijaju sićušni biseri biljne krvi. Krvava oluja opseda krvne sudove ljuta na njihovu tvrdoću kojom joj kvare izgled mekog, fino talasatog i blago gorkog. Na vrhu drveta izbija zvuk violine i vuče negde unazad sokove koji ističu sa panja roseći ga kao krv žrtve temelje buduće daljine i visine. Na ražnju se peče jagnje prvenče. Ponelo je prvo djurdjevdanski venac, zatim venac od ujedajućeg čelika i na kraju venac od vatre. Prošle noći sam ga sanjao i otada ga ni u snovima nije. Slučajni saputnik po bolu. Pre hiljadu godina sedeli smo ovde za ovim panjem. Sada oni sede u nama. Jedu beli sir, i tamni hleb od kukuruza i nekih lekovitih trava. Odande, čudno, svi dolaze plačući. Sa suzama kao u klovnova. Jašu ne belom konju, posedaju oko vodenice i kamena igraju neke čudne igre belo i crno, i zatim prozebli čobančići sakupljaju koru od vrba sa svirala koje izgradiše. Kad bih pogledao to s brda činilo bi mi se kao privid. Ovako odavde sve je jasno. Kakva lepa ljudska nesmotrenost. Sastaju se i rastaju bezobzirno. Kao jutro sa danom i veče sa nevidom. Oni su odsjaj jedine zvezde koja nije sumnjiva u postojanju i sigurno još nije umrla pa da se vidi samo njen odraz. Ona je izistinski tu. Kojom li to igrom obaraju baš ovo drveće ne neko drugo lepše ili tužnije. Kada se ujutru probudim nestaše te slike. Sigurno će nestati kao da je nije nikada ni bilo. Mislite da će se neko setiti toga. Možda neka budala kojoj se od jabuke čini zvezda. Neznam kakve ja veze imam sa ovim. Niti mi je drveće rod, niti sam u kakvoj vezi sa sekirama. Možda me samo njihova vruća pogača mami mirisom i ja bih da utišam taj žagor u meni. Evo ići ću gologlav do kraja života. Evo odričem se svetla zvezde i sunca. Neka mi ostane samo mesec i njegova toplina. Eno zvezde na nebu odričem je se. Nije mi ni po čemu rod. Danas niko ne veruje i njih a i u mene uostalom.Oči koje ne mogu da se kreću postaju zmijske. One su suprotne proleću. Okrenute su ka sebi nemaju nikakvu utoku u drugu reku. Istovremno i počinju i završavaju se tu. U njima samo iznenada blesne slika mog doma. Sami smo sa svojim licem koje pati. Čelo ko vetrometina blešti i odbija svaki zvuk. Na čemu ćeš prepoznati svoje srce. Tvoja znanja o oku su isuviše mala. Sa svetom si sišla pod svoja kolena i stopala. Britkost noža se pomera ka budućnosti glave - zemlja se radja iz njenog tamnog i nedokučivog svetla.
Jagode rastu na snegu Aprila. Bolan sam od dima iz kuće koje nema više. Gle kako mi mravi sele ognjište iz kuće. U neki tajni vrli svet. Još vlada zima ko neka ukradena crepulja hladna i neupotrebljiva za pečenje hleba. Misliš li na izdaju. Misliš li na reči zvonke ko kapljice tvog slatkog mleka koje nisi podarila životu. Na ova razbacana polja vidiš li kako posrće Dunav, nekad tako moćna voda. Baštama se prikradaju buldožeri i prete. Moja majko mrtva od ovog bola ima li većeg barem u pesmi. Kako sam brzo izgubio moć govora, Gospode. Hvala ti!
2.06.
To je jednostavno noć koju ne treba prespavati. Zamisli, Ti dolaziš u prostor mog nerva. Kao dobro staro leto. Četrdeset sedmo ili dvadeset šesto, nije važno! Krv zlatnog cveta Omana do ispod same duge sa maksimalnom ljubičastom bojom i kiša kao nežni i plahi djavo, ko dobra pesma, slivaju se u zenice jedne ptice koju hoću da poljubim srcem. To je tako jednostavno kao najlepša vatra koja je zapaljena odozgo s neba i odozdo iz samog središta zemlje. I ako su nervi kao zategnuti luk odskaču kao i boja trešanja sitnog ploda iz voćnjaka moga oca. Noć pred vodenim svetom dohodi mi u posetu. Mislio sam da bi to moglo biti tvoja izdaja ali nije. Ostala si tu. Zgusnuta ko kap mleka na vrhu nabrekle dojke leta. Sa zapadne strane otvara se nebo i moja lobanja i opet cika, vriska i huk konjanika, pored puta na livadi pred samim ponorom. A gore nebo koje guta izdaju o najmladjim letačima na svetu. Kako to da osim straha da te ne povrede ne čuješ i istinu koju izgovaram, tečno, lako, bez uzdaha - kako to da je bilo budjenje to što te probudilo. Glas mi je sirov ko ljubav vuka a isto tako i nežan ko peteljka trešnje koja se ćudi svemu što se dešava. Možda to ti ponovo dolaziš u našu šumu s one strane neba. Prošli smo ispod duge zagrljani i promenili pol. Zatim nas privodi platnu i crtamo sliku, najlepšu sliku koju smo ikad mogli zamisliti. Ne vidim koja je razlika izmedju slike i tebe i mene. Kao da neprestano zaboravljam da kažem glavnu misao a bez ikakve potrebe da to sakrijem. Kao uostalom i ti. I onda ja po redu govorim: Dali mi prvo veruješ da vidim upravo samo tebe, da si to upravo ti i niko drugi sem tebe. Moraš da veruješ u to da bi prošli na drugu stranu kojoj inače i pripadamo s onu stranu noći višanja. Hteli su da mi poseku trešnju i onda bih bio najnesrećniji penjač koji ne može da dohvati najzrelije trešnje na samom vrhu Omana. Možda sam hteo da nekoga zamolim da mi je poseče pa da posle nekih godina zažalim gorko što mi se želja ispunila. List odredjen za pupoljak ipak ne pristade da padne u vodu jer zna da ga ništa više ne može vratiti na granu. Niko to nije ni video sem onoga koji se razumeo u vrste pogleda.
Zadrhta srce od Tebe, zadrhtaše noge i vrhovi prstiju na čelu, preko koga ti urezujem krst u sećanje. Odviše si lepa i pomalo tečna, te su mi potrebni veliki sudovi krvotoka da te zahvatim, ali su dovoljni za tvoju samoću. Kako se slučajno dan otvori sa nekim ogromnim prostorima za vid i sva čula koja mogu dodirnuti boju ljubičastog ćilima beskraja. Sva vrata i prozori su toliko svetli da ptice jednostavno moraju da kruže nad njim. Pogledaj, žive ptice, sa vidom punim zasenjenog sveta. Nebo posrebreno vrelim dahom a iz njega niče mesec i potraga za lepotom zlatne prašine nad četinarima. Svaka zvezda - jedna istorija milijardu godina pre nestanka, još vidljiva prošlost. Svaka zvezda jedan otvor na nebu i jedna pesma koja otvara ponoć psa koji zavija u čežnji. Pod nagim grlom zalutao djerdan vila. U očima se svet svršava. Jesi li tu pored trava. Jesi li tu to Ti ili neko.
Za{to ja uvek najlep{e re~i govorim o smrti? Prvo mi reci jesi li se vratila?
Sredina Jula.
Naleglo podne na poljanu i reku Dunav. I senke pobegle pod drvećem. Presušila reka do samog Dunava a od nje samo prokletsvo da nemate gde da se sakrijete kada budete tražili školjku koja vam je jedino potrebna. I ako je sve tu bez svedoka prijatelji i pobijene zveri odbijate da mislite o bilo čemu sem školjke. Užasno brzo shvatate da ste budni ali i dalje žmurite svojim odraslim očima i otvarate velike dečije oči prevelike za glavu starca. Ti mi govoriš kuda da gledam da ne bih video to što je vidljivo. Ti i voda, ruke i talasi, noga i belutak veliki ko žablji pogled. Rasprostiremo svoju kožu na pesak ogoljen stidom. Tvoja belina ribe i školjke obasjava i blešti ko mesečina uhvaćena u vrbaku tek na zahodu. Tražimo tajm-aut na krilima vilinog konjica. Tu sve zastaje kao dah. Jeli moguće da vilin konjic ubija komarce. A ja ne misleći o tome zaranjam ruku u pesak moćne reke i tražim tvoju malu školjku. I stvarno tu nije jedna već njih tri. Ali samo jedna je tvoja. Tvoja školjka od prilike kada si imala šesnaest meseci. Imala je flekicu u donjem desnom uglu. Kao ustajalost iz neke predhodne reinkarnacije. Inače je bila raskošno bela na svetlu sunca koje osvetljava jedino Karpate ispod kojih žive demoni nesvesnog sveta. Gledam u svoj časovnik koga odavno nemam i ne vidim da se vreme pokreće već sam užasnut time što stoji tu pored mene. Nagovaram ga da se pokrene. Bila si tako mila ali jesi li značila nešto vremenu. Osećam da se uokolo šunjaju nevidljivi zeči i srne. Osćam strah u grlu od njihove percepcija lovaca koji su tu i malo dalje. kao da je svudašto od zapisa na pesku. Ti sa sebe skidaš sve moguće maske i odlažeš na vrbu koju ostajem da čuvam. Moraš da se okupaš i pokvasiš po svaku cenu svoju kosu, glatkoću bedara. Moraš, kažeš da pokažeš dukate sa dojki suncu, reci, čak ljudima sa druge strane reke, preko granice države. Ja odvraćam poglede od tebe. Jurim im u susret sa tojagom iz dunavskih vrbaka, da se pobijem sa njima. Tvoji oblici otvoreno koketiraju sa stilskim figurama koje svetlost i voda mogu da učine dostupnim oku, mirisu, jeziku. Osećam kako plačeš i kaplješ ko pukotina ispunjena peskom iz koje ističe peščano vreme. Neznam zašto neprekidno vezujem pertle sa svojih cipela. Same se odvezuju po redosledu, leva pa desna pa opet leva pa desna.
Ko još ide u svatove praznog lica?
14.09. 1990. Susret na dan artiljerije
Sada se jedna druga ljupka paradigma može otkriti u didaktici ukomponovanoj u narativnost reči. U sledu koji ionako neko ili niko ne kontroliše, niti čak proverava da li su živi. Otkuda sada Ti B. I šta će ti taj maslačak u ruci umesto olovke koja se očekuje, ili pincete koja je prilična tvom zanatu da čupkaš fine talase na pustinjskoj hridi. Misliš da saopštavaš mnogo što šta - koliko gusto i precizno, koliko razrovano i iskidano kao tekovina modernog odnosa prema srcu. Rezultat je uvek neočekivan - lava se stvrdne baš gde i ne misliš da bi mogla. Biologija je isuviše kruta - kažeš. Da, vidiš kako se diže i spušta čelo sa uspravnim crtama. Kao što i deca znaju da igraju igre i mogu da se opredele da neće više igru već ozbiljnost. Same frizure na glavama su subverzivne i ako ne govore rečnikom iz hiljadu i jedne noći. Kao da si pred budilnikom u svojoj ličnoj i privatnoj istoriji, nezavisnoj od bilo čije. To što su nam instrumenti sa istim brojem žica i istim akordima može da znači mnogo i ništa. Ideje su uvek nepravilne. Možda su jedino dovoljni kao i njihova sitna uloga - potpala za vatru. Jedna stvar tu nije nikako dovoljno jasna: erotsko pucketanje butne kosti, primicanje obrva, skraćenje vruće distance uz pomoć reći. Ograničavaju nas interpunkcijski znaci. Tačka, dve tačke, navodnici, zarez, tačka i zarez, sledećeg znaka uzvika. Jasno je da se može ispričati na stotine načina ali zapisati samo jednom jedini put. Ova umetnost je veća od života i života. Dakle slobodno udjite u virtuelni svet, disk je kopiran i bačen. Šizoidna sinteza virtuelnog i odistinskog. Neorganske genitalije u svojoj dvopolnosti odrekle su se svih do sada opisanih intelekualnih masturbacija i jebačine. Ispruži ruku iz oka i opipaj oblike koje možeš da podneseš na svom talentu. Stid ima svoje mesto samo izvan ovoga jer je umetnost veća od života a život manji od umetnosti za čitav život.
Tog jutra sa strahopoštovanjem i u naročitoj boji gledalo me je realističnije platno od slike na njemu, čak stvarnije od osmeha ljudi koji spavaju. Tražio sam Te svuda. Ja razumem govor reke. Razumem vatru fosfora. Moja krv ima samo jednu pritoku na geografskoj karti tela. U vazduhu oko reke su cvetovi. Ritual nam otkriva da neko muti vodu. I ako se svuda okolo sunčaju nagi belutci. Neko može da ozdravi iznenada - to si Ti. Pesma bi tada prestala da bude lepa i kao spokojstvo bi svratila u san dva svica. Možda je sada upravoća izleću rojevi varnica kojima se kiti Jovanjdansko nebo i padaju dole na tvoja bedra medju kojima spava neko zalutalo jagnje. Znam da ti je polizalo šećer sa dlanova dok je tvoj Dobrivoje pevao i orao brazdu na onoj strani sa koje duva južni vetar.
Sanjao sam da je proradila vodenica, kao u proleće do Maja, a umesto njenog žrvnja okreće se mesečeva pogača, a na belini čistog brašna večeraju golubovi onako lepršavo kljucajući zrnca bisera koji liče na prave zvezde a koje se vide jedino na Bogojavljanje u Januaru, bilo kog Leta Gospodnjeg recimo 7518.
Kommentaare veel ei ole.
Lisa kommentaar, ole esimene!