Davno vreme:
Nekada davno još za vreme turaka birale su se devojke za udaju. Na teritorije Srbije posojao je jedan bogati Spahija koji je imao sina za ženidbu. Razmišljao je kako da oženi svog sina i doseti se. Naredi on svim meštanima da će im dati žita i stoku u zamenu za njihovo đubre, ali da ispred tog smeća stoji mlada devojka. Te da će na određeni dan ići i sakupljati to đubre. Mnogi su sakupljali smeće danima i takmičili se između sebe ko će sakupiti više smeća.
Dosao je i taj dan kad je Spahija došao da kupi đubre. Devojke su iznosile po pet, šestvelikih šibenih korpi smeća. Ponosne sa osmehom na licu su ga dočekivale.Bilo je jako puno smeća. Išao je od kuće do kuće. Međutim, došao je do jedne gde ga je dočekala devojka zavezane kose, čistih ruku, sa povijenom glavom; te nije joj mogao videti lice. Video je samo jednu korpu i to nepunu đubreta.
Pitao ju je: „Devojko, zašto ti imaš tako malo smeća?“
Ona mu je odgovorila: „Zato što čistim svaki dan i nemam puno smeća.“
Opet ju je pitao: „A zašto ti je glava povijena?“
Ona mu odgovori:“Ne znam da li sam Vas uvredila sa jednom korpom? Ostali imaju tako puno.“
Spahija se odluči za devojku sa jendom korpom. Dovede je u svoj dom i uda je za svoga sina.
Današnje vreme:
Na jednom Beogradskom fakultetu izašao je na vratima kabineta spisak ocenjenih seminarskih radova iz informatike. Ushićeni studenti tražili su svoje ime na spisku. Jedna od studenata devojka prišla je vratima i kažiprstom tražila svoje ime. Dok je tražila svoje ime, odnekud se pojavio mladi asistent informatike. U momentu pored 100 studenata okruženih, udario ju je po ruci, pogledao u oči i rekao joj:
„Kad vidim tvoje ruke, tvoje nokte. Nikad ne bi bila moja devojka. Nikad ne bih te mogao poljubiti. Ne bi mogao tvoju kafu popiti. Mogu misliti kakva ti je i soba. Džabe ti ta šminka, večito doterana i sređena, kad nemaš uredne ruke.“
U momentu nije mogla da mu odgovori, ali sve češće je izbegavala susret sa njim. Uvek bi savila glavu kad bi ga videla.
Koliko god brinemo o sebi, toliko još više treba da brinemo o prostoru u kome živimo J
*YES* *YES* davno i sadašnje vreme nema mnogo razlike po tom pitanju nije se mnogo toga promenilo u navikama i postupcima kako treda a kako ne treba da se radi
Što se gledalo pre to se gleda i danas ...
nebih baš rekao promenio se mnogo pogled sa obadve strane e da se stvarno gleda kao pre možda bi i neke stvari bile bolje
danas sve se vise gleda interes ali ove sitnice preovlađuju :)
Interesantna priča, efektna... Poslednju rečenicu - Koliko god brinemo... Ne vidim joj smisao, tačnije ne razumijem šta se njome želi reći. Nikako mi ne izgleda kao neki zaključak vezan za priču.
Postupak asistenta je izuzetno grub, i nikako vrijedna hvale, naročito je neuporediv sa Spahijom i njegovim načinom razmišljanja, kao i njegovim postupkom.
Poenta zakljucka je da svakodnevno vodimo racuna kako o sebi tako i o prostoru u kome zivimo.
A asistent je to na moderan nacin prikazao. Da garderoba nas neoslikava vec sitnice poput izgrickanih noktiju. Sto znaci da ne brine o sebi onoliko koliko bi trebalo te odmah može naspram nje imati uvid u to kako odrzava svoj zivotni prostor.
P.S.nemojte citati tekst mehanicki, koristite logiku.
*YES* *OK* *ROSE* *THUMBS UP*
hvala :)
...u tvom stilu....zvirnuo...
hvala :)