Koliko se puta zapitamo koliko znači taj dan mladencima u životu?

Toliko toga treba oko organizacije, toliko sitnih detalja da na kraju ne znaš dokle ide spisak tih stvari ( da li je to sve i potrebno? ).

Krećeš sa prvim pitanjem „Da li želiš svadbu?“... Zatim koliko gostiju će doći, da li će svi svatovi doći, da li je post- mogu li se venčati u crkvi, da li je matičar u određeno vreme slobodan za njih-da li će izaći na teren ili ne, dekoracija kuće gde se dočekuju gosti, hrana kod dočeka gostiju, kićenje svatova, limuzina ili kočija, pa dekoracija vozila, mladenačka torta, muzika, fotograf, restoran, dekoracija restorana, venčanica, odelo, cipele, šminka, pedikir, manikir, frizura.... I još toliko toga ... I na kraju da li je sve savršeno za taj dan?

Kome je taj bitan dan? Mladencima ili svatovima? Poslednjih par godina zapitam se zašto ljudi prave svadbu? Uvek dobijem isti odgovor „Hoće da podele svoju sreću sa najbližima.“ Da li su najbliži njih 300-500 ako ne i više svatova? Da li mogu sa svima da budu u kontaktu u istoj srazmeri? Zašto ljudi zovu svoju rodbinu koju vide jednom godišnje ili svake druge godine? Ako je manje mesto upitanju zašto se zovu skore sve komšije???

Po pitanju gostiju nastaje problem – ko će s kim da sedi za stolom? Jedan komšija ne priča sa drugim, drugi ne priča sa trećim – Da li da spojimo prvog i petog ili drugog i petog košiju? Ujak ne priča sa tetkom, ali tetka priča sa ujnom? Društvo iz srednje škole se ne slaže sa društvom sa faxa ili društvo iz osnovne škole sa srednjom? Kako spojiti goste da svi budu zadovoljni?

Napokon su spojili sve svatove ( to je trajalo danima). Odaberu restoran koji se njima dopada jer su već par puta u njemu bili i prelepo se proveli. Čuju posle par dana od svatova, hrana je bila očajna: predjelo klasično, čorba ljutkasta, sarma kisela, pečenje unutra živo-nepečeno kako treba, torta jedino što valja ... Fotograf najbolji- drmnuo se dok je slikao, mutne slike ispale ... Muzika preglasna, sve odjekuje jedva čuješ i pevača da išta peva... Već oko 19 h mladu počinje da steže venčanica, da je bole noge od obuće-iako danas sve je više njih koje odaberu ravne cipele.... Mladoženja počinje da skida kravatu ili mašnu, sako, žuljaju ga cipele ... Svatovi skoro svi pijani, lome se čaše flaše, stakla na sve strane, napolju se bespotrebno puca iz pištolja ... Mladenci brinu ali će neko zgaziti na staklo, da ne pogodi nekog metak ... Joj toliko briga ...

Da li je sve to potrebno? Žašto toliko da brinu za svoj najsvečaniji dan u životu? Kome mladenci treba da dokazuju svoju ljubav? Koga smatraju najbližim? Da li svoju sreću treba da čuvaju za sebe ili da je dele sa nekim?

Ne samo mladenci nego i mi treba da se zapitamo ... Koga smatramo najbližim? Ko je tu da nam pomogne makar i lepim savetom u najtežem trenutku? Ko se s nama istinski raduje svakom našem uspehu? Ko nam ništa neće zameriti? Ko nas poštuje takve kakvi smo? S kim želimo da podelimo bitne trenutke u našem životu?

Meeldib! 5