****************************************

 Pamte ga kao vizljastog decaka smedje, razbarusene kose, sa dzepovima pantalona uvek punih klikera i slicica fudbalera. U rukama bi uvek imao fudbalsku loptu. Bez nje nije izlazio na ulicu . Pamte ga kao decaka vedrog duha, punog snova i maste, koja mu je radila 100 na sat. Po tome je bio specifican. A onda je odrastao….Odjednom!…Preko noci….I to niko nije znao…. O svojim snovima i masti vise nije govorio. Iako je imao isto godina kao i njegovi vrsnjaci, iznutra je bio mnogo stariji. Takav je ostao i kad je kasnije izrastao u mladica…Sa istom smedjom, razbarusenom kosom, ali mnogo jace i krsnije konstitucije. Pamte njegov prodoran, vrlo cesto ledeni pogled, koje je mnoge devojke plasio, ali ih je istovremeno strasno intrigirao. Ali on nikada nije obracao paznju na njih. Bar ne u potpunosti. I niko nije mogao da kaze da zna sve o njemu. Cak ni oni koji su ga godinama poznavali. Emocije nije pokazivao..pa, gotovo nikad!

A onda je na izmaku jednog leta i pocetku jeseni, sasvim slucajno, nenadano naleteo na nju. Nije ocekivao, nije planirao i svakako nije o tome razmisljao… Nesto u toj zeni ga je u startu opilo! Nije znao da objasni sta, ali je sve cesce hvatao sebe kako mu se usne razvlace u osmeh i kako oseca neku toplinu kakvu nikada nije osetio do tada. Nije smeo da joj kaze, ali je osecao. I ona je to osecala. Cesto bi mu govorila o tome, prekidajuci njihove duge razgovore… A oni su umeli da se razumeju vrlo lako i da razgovaraju jako dugo, o svemu, po celu noc, dok ne svane, a da to nisu ni primecivali…Jednostavno im nista u tim trenucima i nije bilo vazno. Nije mu dugo trebalo da shvati da je to “ono nesto”… kao kad pronadjes detelinu sa cetiri lista u moru onih sa tri. Kao mali slusao je price o retkim Stradivarijusovim violinama kojih ima jako malo i koje, kada ih pronadjes postajes bogat! On je, u tom trenutku, shvatio da je pronasao svoju violinu!I bila mu je posebna ! Najposebnija ! Ni jedan antikvar i kolekcionar na ovom svetu nije ni slutio da postoji jedna takva…I bio je ponosan i neobicno srecan zbog toga. Sanjao je da svira na takvoj violini…Oduvek! I svirao je, tako lako, tako jednostavno, kao da je oduvek to radio…Sa njom je to bilo lako, ona ga je vodila, on je pratio…Njena muzika su bili njegovi snovi…One koje je jednom davno potisnuo duboko u sebi…Takvu melodiju jos niko nikada nije cuo… madjarske valcere, italijanske kancone, nemackom preciznoscu i balkanskom strascu, drskoscu i tvrdoglavoscu! To,zaista , niko nikada cuo nije! Ona se uvijala pod njim,a on je mogao i zatvorenih ociju da je oseti, znao je note napamet. Nije cak ni morao da svira. Mogao je samo da nezno drzi njen vrat i jos neznije prstima prelazi duz njenih zica. Cak i tada bi se zacuo njen carobni zvuk! Nije on sanjao da sa njom svira u Karnegi Holu ili pariskom Gavou, nije sanjao o dvoranama u Moskvi, Bukurestu,Rimu, Lajpcigu… Sve je on to mogao sa drugim violinama….On je zeleo vise… Znao je da sa njom moze da se popne na krov sveta i da tom melodijom zajedno zavole citav svet…...
Maestro se postaje samo jednom u zivotu i samo jednom u zivotu sviras tu carobnu melodiju…Sve ostalo je laz…On je to dobro znao…

   

  Jednom joj je rekao:”Zelim samo da si tu,da te gledam i da budem srecan !”

Prosaputala mu je:” Hej… Uzmi me i zasviraj ! Molim te...”

                      Jednoj posebnoj violini...

Meeldib! 12