Sećam se, postojali su neki ljudi, retki doduše, koji su umeli da od reči sagrade prizore ljubavi koji ne zvuče ni malo patetično. To je jedna fenomenalna veština koja zahteva postojanost. To je veština koja se u čoveku probudi, onda kad mu više nije ni od kakve pomoći.

To je veština koju ne poseduju tajni majstori, dostupna je svima, ali je, kao što rekoh, samo retki mogu privremno dosegnuti, u retkim trenucima jedinstvenog zanosa koji sa životom kao takvim nema nikakve veze.

Ljubav, to je ono kad spavam s tvojim imenom na usnama, kada su svi moji drugovi i tvoji drugovi, to je kad ne vidim suze dok se ne skotrljaju niz tvoje lice.

Mogu da osetim tu kišnu noć (naravno uvek mora kiša da se umeša) kada sam postala svesna da više nemam izlaza, da sam došla do tačke kad opijenost postaje opipljiva jasno definisana i nezaobilazna. Tu su negde bili skriveni svi ti famozni preci čije sam gene direktno ili indirektno nasledila, i onda sam stala u tom trenutku, položila uzdah na tvoje meke usne, otpila par slanih kapljica i pronašla davno izgubljenu smisao.Shvatila sam da me ponovo prožima neko spokojstvo što rađa strpljenje. Taj fizički dodir, ma koliko netačno zvučao, bio je čisto duhovna stvar. Nisam poželela telo bez vlasnika ili vlasnika bez tela, bio je to prizor duboke odluke, na pola puta između ironije i savršenstva. Bio je to trenutak koji je progutao sve ostale trenutke. Bio je to trenutak najslađe injekcijekoja odagnava realno napete strune centralnog nervnog sistema. I sve to, u laganom poljupcu za laku noć, nešto iznutra je htelo da prigrabi malo radosti za svoj groš, a nešto spolja se nije protivilo.

Tvoj lik je odavao dubokuskrušenost, ni bol, ni dosadu, samo skrušenost nejasnog porekla. Protivnom svim zakonima dobrog vladanja, nisam se kajala ni trena, predomišljala još manje, sve to sad je već potpuno jasno, hteo si da osetiš kako izgleda kad ti se san stopi s realnošću i opiranja sada nema. Ko uništi svoj san, nije vredan da više nikada usni. Svako iskustvo je jedinstveno, to sam rekla. I to je živa istina, ali ona nije bila deo iskustva, već iskustvo samo sebi. Udisala sam tvoj dah obogaćen ekstratima spokojstva, ceo matični orjent tu se sažeo, raskrilio, zagrli me i primio na svoje grudi, grudi čiju jedinstvenu savršenost, kao i funkcionalnost, mogu da pojme samo oni koji su raskrstili sa sobom, a ti nisi

. Razmenjivala sam dah i jedne noći koje su poredale ledenu kišu, sa ćerkom svihhumanih i zločestih vetrova, spokojna u svom neznanju, zaključana u trenutku kojeg samo surovi pakleni časovnik sprečava da se raspline ka rajskoj ritmici. Sat je nečujno otkucavao, žudnja kapala sa usana prosečenih u njihovom spokojnom snu koji se nada poluciji.Svi smo mi želeli, svi su mogli da biraju ili da budu izabrani.

Meeldib! 4