"Nocas se secam da smo bili ljudi.
Nekad.
Smejem se toga bar pokusati secati.
Bez milosti za sebe i tebe.
Bez bojazni da cu utonuti u neizbeznost patetike i smesni sentiment samotnjaka.

A bili smo....
I imali lica.....

Ne mogu ih se vise setiti.
Znam da su bila drugacija od ovih koje nosimo.
Mogli smo ih gledati kao da gledamo u nesto najljepse ikad stvoreno.
Mogli smo im se smesiti u ogledalima.
Znali smo ih cekatii prepoznavati .
Sve smo znali, ali ih nismo znali sacuvati.

Lutaju sada rasuta posvuda.
Tudja, neprepoznatljiva i nikome draga nasa lica.

Imali smo imena.
Ne pamtim ih vise.
Znam da su bila raznolika i melodicna.
I zivjela su samo kao imena. Obicna imena....
Izgovarali smo ih onako kako se izgovorila prva sveta Rec.
Imena su nam pocela umirati.
Postala su ruzni znaci nasih prepoznavanja u razlicitosti.

Imali smo reci.

Kada nismo znali njihova znacenja pretvarali smo ih u melodije.
Onda smo ih osluskivali kao pesmu svemira i savrseno ih razumjeli.

Gospode, koliko je u njima bilo blagoslova ljubavi i mirisa vecnosti!

Potom, dosla je sutnja.

Kao podlac.

U prezrenju tudjih sami smo onemili i pobacali samozivim rukama sve te darove reci. Danas nam niti vlastite reci podednako ne znace nista koliko i tudje.

Imali smo moc da stanujemo u snovima.

Siromasni podstanari u savrsenoj raskosi.
Plasali smo stanarinu verom u uzviseno pozvanje svojih lica.
Verom u reci i imena.

Verom u vecnost svih nas.
Verom u malenu nebesku tocku svetlosti, gdje su se dodirivali nasi, kao more ustalasani zivoti....

Nocas, kada ne postoji niti delic nas, niti ista za sto bi mogli reci da je nase, ja cu biti tvoje i moje davno lice....

Rec sto je dostojanstveno zivjela na usnama.

Biti cu mali, smiesni podstanar nestalog zivota,
ili tek samo obris slova jednog davno napisanog pisma.“


by hannibal



Znam kako je krhak zivot....

i nestalan, lomljiv poput stakla,nestaje nam pod prstima razmrvljen i tu cinjenicu ucimo se prihvatiti je

od rodjenja?!

U celoj toj prolaznosti najteze je prihvatiti cinjenicu kako je nekim ljudima

lako prodati prijatelja u bescenje, a prijatelji znamo, mogu trajati za celi

zivot. Oni nemaju ogranicen rok uporabe, nisu lako " kvarljiva" roba, nisu

potrosni materijal ,iako takvi znaju biti neki ljudi....

Prijatelj se njeguje s ljubavlju, bez obzira na sve bure i oluje, bez obzira na

prolaznike, bez obzira na to sto si u trenutku sam sebi dovoljan.

Prijatelja nije lako steci, nije ga lako zadrzati.

A bez njih, bez iskrenih ljudi u svom zivotu, bez prijateja, svatko od nas

je sam i vise nego sto to moze zamisliti.....

Meeldib! 15