Ponekad je čudno čega se sve setiš,onako nasumično,
kad si sam u ranim satima,tik pred zoru,kad svi spavaju
i ti si jedini budan.Osetila su nekako oštrija,lakše se čuje
vetar u krošnjama vani.Čudiš se sjenama koje se igraju
po stropu sobe.A misli lutaju,i sečanja,koja bi najradje
potisnuli,sama od sebe naviru.A ponekad se vrate i svi
oni osečaji za koje smo mislili da su odavno pokopane.
To su momenti kada misli odlutaju daleko onde gde žive
duhovi našeg života.Mali podsetnici na našu prošlost,ave
što je bilo i što je možda moglo biti.Može se to nazvati
emotivnim grobljem na koje se možda nebismo trebali
vračati,ali ja s tim nekako ponekad imam poteškoča,pa s
vremenom na vreme opet tamo zalutam.Sečam sa događaja
i ljudi iz tog života.Starih prijatelja,osečaja...i s vremena na
vreme starih ljubavi.Sečam se onih dobrih trenutaka onih
sitnica koje smo delili,glazbu koju smo slušali,gradove koje
smo zajedno posetili,glupe prepirke koje smo vodili i smeha..
Puno smeha.Ljubav.Taj tradicijonalni,osečaj.Jedini koji nam i
istovremeno donosi sreču i žalost.A poet,s vremenom,mnogi
od nas dignu se na noge i ponovno sve tiskiraju.Upravo te
ljude ja smatram hrabrim.

Meeldib! 3