Drhti u meni gladni vrabac,

jedan vrh jezika čigri,

goni malu, plahu pticu.

On drži golemaš,

stvorena sam vrela,

kao hleb mekan i vruć.

Oči mi varniče,

šire se zenice,

obrazom izvire nova bora.

Molbu izričem:

- nahrani drhtavu pticu

što likom izdiše.

Da postanem

voda duboka,

potop nepregledni.

Da penim obale

dok onaj što čigri

drhtavici daruje vrisak.

(Bošković Vesna)