Nakon susreta počela je da se trese.Osetila je kako joj žmarci prolaze čitavim telom.U grlu ju je nešto stezalo a usne se grčile.Odmah je otišla u prvi kafe ne bi li se umirila.Popila čašu vina.

Dok je ispijala crvenu tečnost zagledana u pahulje koje su neumorno provejavale, iz glave joj nije izbijala idilična slika.Zašto? Zašto je morala da ga sretne?

Zamišljala je.Čitav život je zamišljala njihov susret, ali ne u ovakvoj verziji.U njenim maštanjima bili su ili oboje sami.Ili ona sa nekakvim budućim mužem.Ili na nekom skupu.Prijemu.Uvek je nekako zamišljala svečano.Nikako obično.A opet to jednostavno dodirnulo ju je više nego ma šta drugo.

Sve.Sve je moglo biti njeno.Ona je mogla da bude u toj slici.Mogla je ali nije.Umesto nje uz njega je hodala žena sasvim prosečnog izgleda.Vidi se da se time nije opterećivala ali je opet izgledala negovano i lepo.Nikakvi modni trendovi.Čista klasika i široki osmeh na licu.Za njenu ruku čvrsto se držala starija devojčica.A on...on je još uvek imao onaj njegov vedar pogled tužnih očiju.Čudna kombinacija.Baš zbog nje ga je nekada zavolela.Na ramenu je sedo dečak od naviše 3 godine.

Vratila se u to vreme.Ambiciozna.Uvek je bila ambiciozna.U osnovnoj,srednjoj,na fakultetu,kada su muškarci u pitanju.

Kada ga je upoznala nije imao niti prebijenog dinara.Prekoravala je sebe što je dozvolila sebi da se zaljubi.Ne,tako nešto nije zamišljala za sebe.Nije bila klasična sponzoruša.Sve što je želela jeste da svojoj deci obezbedi pristojan život.Samo toliko.A kako će u brak sa 25god i čovekom njenih godina koji nema bukvalno ništa?

Petljali su se dugo.5 punih godina.Od njene 20te sa raznoraznim prekidima.Burna ljubav.Prava ljubav.Velika ljubav.Negde u srcu ona je tokom tog petljanja znala da će kad ta raskinuti.Možda je baš ta činjenica tu ljubav činila tako velikom.Koliko god puta da je raskidala,toliko mu se i vraćala kada ju je savladavala nemoć.Znala je.Znala je i tada i sada.To je jedino ono pravo.I to je to.Nikada tako nešto neće više imati.

Konačno kada je upisala fax i zaposlila se ,upoznala je čoveka prilično situiranog.!5 godina starijeg od nje.Bio je čest klijent u firmi gde je radila i imao sopstvenu.

Otpočeli su vezu a ona pucala na udaju.Bila je ubeđena da će se venčati.To je nekako uspelo da je otrgne od njega,najveće ljubavi njene.I sada se seća kako je raskid bio gadan i bolan.

Kako je čula da je on počeo zbog nje da pije sve češće.On koji nikada nije kušao ni pivo.Čak i onda su bili u nekakvom kontaktu.Sve dok ona nije dobila verenički prsten.Tada je rešila da prekine svaki kontakt.Čula je da se on nakon toga odselio u Nemačku.

Nekoliko dana uoči zakazanog venčanja njen je verenik nestao.Zatvorili su mu firmu zbog pronevere a on je prebegao u inostranstvo.Naša junakinja saznaje da je tamo imao žeu i dete za koje ona nije znala.

Bilo je to pre ravno 10 godina.Svašta se od onda izdešavalo.Odvojila se od svojih.Postala direktor marketinga ali nikada se nije udala.

Kao da je čitavo ovo vreme živela pod velovima prošlosti.Nikada sebi nije oprostila što ga je ostavila.Imala je ona veza,oh da.Avatura.Neobaveznih.Čak i onih koje su pretile da će prerasti u nešto više ali nikada nije osetila ljubav.

Ta ljubav.Ta koju je osetila živela je u njoj.Nije prošao niti jedan dan da ga se nije setila.

Nekako...budući da je znala da je u Nemačkoj ,nije ni slutila da ga ikada može sresti.

A onda kada ga je ugledala sa porodicom kako kupuje u velikom supermaketu umalo se nije srušila.Želela je samo da pobegne.Ali njegov ju je pogled,isti onaj koji je pamtila sustigao.

Bio je dostojanstven,međutim, jasno se videlo da nije ravnodušan.Njegova žena ju je gledala zbunjeno.Kao da je osetila da su upravo sreli ženu koja joj je u isto vreme puno toga dala ali jedan deo supruga oduzela za čitav život.Znala je za nju.Upoznao ju je baš kada je bio u najgorem stadijumu nakon raskida.Ona mu je pomogla da stane a noge i nekako uvek je osećao da joj za to duguje.

Ona,njegova žena je osećala da ih je upravo to najviše vezivalo.Njegova zahvalnost.Međutim nije mogla da porekne da je bio divan suprug i otac.Vremenom su se stvari menjale.Međutim ova žena...tačno ju je prepoznala po pogledu...

Naša junakinja je samo izustila...srećna sam zbog tebe.A potom dodala da mora da žuri.

Sada je zurila u svetiljke.Trotoare prepune ljudi.

Nekada je lepše gledati kroz velove prošlosti.Teško je kada se pod njih zaviri.Rane su suviše duboke.

Mogla je.Sve je to ona mogla.Mogla je sa njim biti umesto te žene.To su mogla biti deca koju je ona rodila.Njihova deca.Mogla je ali...

Njeno razmišljanje je prekinuo konobar koji je došao da naplati piće zbog smene.Pružila mu je poveću novčanicu.A onda išetala iz kafea pre nego što je uspeo da joj vrati kusur ili kaže hvala.

Šetala je dok su joj se pahulje zaplitale niz jaknu,lice,kosu i razmišljala kako je sve moglo biti.

Opet...ono osećanje.Eto ga...navuklo joj je smešak na lice.Koliko se žena danas može pohvaliti da je imalo ovakvu ljubav?Obostranu!Pravu!

Opet je pobedila.To joj nikada i niko ne može oduzeti.Razmišljala je dok joj se jedna suza iskrala na obraz.

Meeldib! 14