Svratim ja pre neki dan tako na karike...

I mislim se kako su gotovo svi otisli sa ovog sajta. Razgledam malo postove...

Kad ono eto ga!

Jedan sasvim kratak blog. Toliko iskren da boli.

Nekoliko reci ispisanih onako od srca i duse.

Nekoliko nenasminkanih recenica. Bez slika, bez velikih slova, bez mnostva komentara. Bez pompeznog naslova...

Jedan onako pravi blog.

U svojoj jednostavnosti savrsen jer bas u nekoliko recenica opisuje obican zivot jedne obicne zene.

Ista ta zena je dosla na sajt, napisala nekoliko recenica, olaksala malo tereta sa duse.

I ostadoh zacudjena. Zadivljena.

Pa pomislih onda cemu nama uopste blog sluzi i kuda smo posli?

Jesu li vazni lajkovi ili ono sto smo napisali?

Kada smo to dozvolili da toliko zelimo da se na drustvenim mrezama prikazemo u boljem svetlu da se sve isvitoperilo i izvestaticlo?

Posebno komunikacija medju nama.

Nije vise ni vazno ko lajkuje, zasto se lajkuje. Bitno je da se lajkuje.

Da se neko omalovazi i ismeje ili da u ocima drugih ispadnemo bolji.

I gde nas je sve to dovelo?

U virtuelno ogledalo,

U kom smo iskarikirani i prenaglaseni mi

Zastrasujuci mi.

I kakvima je stvorilo drustvene mreze u Srbiji??

Mesta na kojima se ismeva umesto caska.

Mesta na kojima se sakupljaju poeni umesto prijateljstva.

Mesta na kojima se samopromovise umesto druzi ili sklapaju ljubavi.

Selfi je izgleda najvazniji.

Samo sto od tolike sminke upravo on prikazuje neke druge nas.

Koje ni sami ne umemo da prepoznamo.

Nismo to vise ni mi kakvi bi zeleli da budemo vec mi kakve bi zeleli da nas drugi vide.

Bice da smo u zelji da se dopadnemo drugima...

Zalutali i udaljili se od sebe.

Nego...

Taj blog...

Od samo nekolio recenica...

Kroz koje je bila satkana tuga pomesana sa nadom...

Taj blog koji je zaprvo u tako malo redova oslikao zivot svakog od nas...

Bese nesto najpametnije i najbolje sto sam u poslednje vreme procitala.

Bez sala, viceva, ruganja, ismevanja, samohvaljenja, filozofiranja...

Onako, narodski iz srca.

Razmislimo malo cemu blogovi sluze i zbog cega se pisu.

Jesmo li toliko u laz zagazili da nam iskrenost postaje nestvarna?

Meeldib! 19