U zivotu postoje porazi koje niko ne ocekuje,
postoje pobede koje sami dobijamo kad nam nista ne znace...
ono nesto sto nam svima tako fali sto deluje tako na dohvat ruke,
a uvek ostane tako daleko...
koje jutro moze da oboji crne noci,
koje sunce da ugreje ledeno srce...
gde je smisao da ljubav postoji da ljubav moze da traje...
toliko toga zbog tog osecanja koje niko ne moze da definise,
nema te formule koja moze da nam pokaze pravi put,
jer kazu desi ce se kad se najmanje nadamo...
i onda sta je ovaj zivot nego samo cekanje da nas snadje sudbina...
sve je cekanje...
a toliko toga bi svako od nas dao za taj osecaj blagostanja...
nisu bitne godine nije bitno gde smo koliko imamo, vredimo, znacimo,
bitan je taj dugo ocekivani momenat...momenat istine da je doslo,
pocelo nase vreme...
a opet sve sto pocne mora jedno i da se zavrsi...
ali zivimo za momente za danas za ovu sekundu koja sada bude i nikad vise.
na kraju gde je ta jasna granica kad misli pocnu da gube smisao...
kada su reci dovoljno duboke da probude razmisljanja o nekim
osecanjima koje svakog od nas posebno proganjaju...
sta je ono sto moze da nas natera da se probudimo,
da shvatimo da je vreme za neke velike korake u zivotu...
kada je to jutro... jer jutrom se sve pocinje i po jutru dan poznaje...
zar je sve matematika kad stalno treba da sabiramo i oduzimamo svoj zivot,
svoja dela i nedela...dobro se dobrim vraca a zlo treba da oprostimo...
koliko smo veliki u svojim a koliko u tudjim ocima,
da li je skromnost vrlina ili mana...
da li je optimista isto sto i neko ko ne vidi pravu istinu,
jesmo li samo sanjari u bolje sutra dok nam zivot prolazi pored nas...

Meeldib! 7