Postoji jedna neverovatna navika: o svojoj deci govorimo najsurovije iskreno, ne shvatajući da uzvišene mete uvredljivih komentara slušaju svaku našu reč. Možda ste baš sada rekli: "Meni se to nikad ne dešava." Možda. A možda i ne. Kako ja mislim, vrlo verovatno ćete se prepoznati bar u jednom od primera koji slede.

Stavljajući na traku na kasi kutije žitarica, pakovanja grickalica i viršli, uznemirena majka dramatično se obraća kasirki. "Još samo jedna nedelja do letnjeg raspusta, a onda će deca biti kod kuće čitav dan. Već ih čujem kako se svađaju! Ne znam kako ću preživeti narednih nekoliko meseci! Hoćete li da kupite dvoje dece za male pare?" Kasirka se smeje i odmahuje glavom. "A, ne, hvala. Imam svoju decu! Znam o čemu govorite! Ne mogu da dočekam septembar!" U njihovom naizgled neobaveznom, bezazlenom časkanju, nijedna nije primetila dvoje dece koja stoje u redu iza svoje majke i slušaju svaku izgovorenu reč. Nijedna nije primetila par malih oborenih očiju niti nervozno nakašljavanje.

Stavite se, na primer, u Amirovu kožu dok ulazi u kuću posle napornog dana na poslu. Njegova razdragana deca trče da zagrle tatu, ali mama ga presreće pre njih. Tada počinje svakodnevna kuknjava. "Tako sam srećna što si stigao. Potrebno mi je pet minuta mira i tišine. Deca su me izludela danas! Abdi i Šejda su kao divlje životinje. Potukli su se u dnevnoj sobi i oborili saksiju. Arija se ponaša kao da ima dve godine – pada u histeriju zbog svega i svačega. Mašina za veš se opet pokvarila a moram da operem brdo njihove garderobe..." Bez reči i na vrhovima prstiju, troje obeshrabrene dece odlaze u dnevnu sobu i uključuju televizor.

A tu je i Megan koja ćaska s prijateljicom preko telefona. Kao i obično, njihov razgovor vrti se oko onoga što su njihova deca uradila toga dana. Megan usplahireno prepričava kako ju je ujutro Kajl iznervirao na bejzbolu. "Tako me je osramotio", kaže drhtavim glasom. "Drugi put je promašio loptu, udario je nogom o zemlju i bacio kacigu. Izgledao je kao da ima pet, a ne petanest godina!" Zatim dodaje kroz smeh: "Mislim da su mu proradili pubertetski hormoni." U međuvremenu, pubertetlija o kome se priča sedi i pretvara se da čita nešto – ali, u stvari, pati zbog toga što njegova majka govori o njegovom neuspešnom udarcu kao o nečemu smešnom.

Mnogi roditelji vode isti neprikladan razgovor kao i majka i otac koji su me pozvali posle nedavno održanog predavanja o roditeljstvu. Panično su hteli da porazgovaraju sa mnom o problematičnom ponašanju njihove trogodišnje ćerke. "Moli je do nedavno bila dobra devojčica. A sada kao da smo ušli u njenu najgoru fazu. Uopšte više nije vesela. Neprekidno nam viče 'ne' i ne sluša ni reč koju joj kažemo. Pokušali smo da budemo strpljivi, ali na izmaku snage smo!" Spustila sam pogled i videla sitnu trogodišnju devojčicu (možda baš Moli?) koja se grčevito držala za očevu nogu. Ali, ona ima samo tri godine i ne razume o čemu pričamo, pa nema šanse da je to može povrediti?

Ili mi samo tako mislimo.

* * *

Ako niste sigurni da li ono što govorite negativno utiče na dete, upitajte se kako biste se osećali kad biste slučajno čuli da neko o vama tako priča. Takođe se možete zapitati: "Kad bih s nekim ćaskao o svom šefu/supružniku/najboljem prijatelju, a da je ta osoba prisutna, da li bih ikada izrekao takve stvari?" Ako su ova pitanja pokrenula vašu savest, onda odlučite da ne izgovarate ovakve rečenice i da unosite i pohvale u svoje komentare...

Ne propuštajte da ističete ono što je najlepše i najpozitivnije kod vaše dece i potrudite se da i ona to čuju. Takvi "uzgredni komentari" mogu biti od neprocenjive koristi. Zahvaljujući njima vaša deca će da izgrađuju pozitivniju sliku o svojoj vrednosti. A tu sliku će celog života nositi sa sobom.

Meeldib! 26