Hoću da znam jednu stvar. Znaš kako je to, ako gledam kristalni mesec, crvenu granu spore jeseni u mom prozoru, ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi kao da je sve što postoji, mirisi, svetlost, metali poput malih barki što plove ka ostrvima tvojim koja me čekaju. E, pa dobro, ako malo-pomalo prestaneš da me voliš i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo. Ako me odjednom zaboraviš ne traži me jer bih te ja već zaboravio. Ako smatraš dugim i ludim vetar zastava što prolazi kroz moj život i odlučiš da me ostaviš na obali srca u kome imam korena zapamti da ću toga dana, toga časa dići ruke iščupati svoje korene u potrazi za drugim tlom. Ali ako svaki dan, svaki sat, pristaneš da mi budeš sudbina s neumoljivom slašću, ako se svakoga dana popne jedan cvet do tvojih usana tražeći me o ljubavi moja, u meni se sva ta vatra ponavlja, u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno, moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena, i sve dok živiš biće u tvojim rukama ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

Meeldib! 12