Баш је лепо напољу. Ваздух свеж, не дува ветар и све је добило белу боју. Бели су аутомобили. Беле су куће и ограде. Беле су гране мојих шљива. Ма какви, шљиве су беле од главе до пете. Ено и неки бели кер тражи где да се сакрије. Не знам да ли су моје очи икада раније угледале светлост овакве једне вечери.

"Кер! Дођи вамо!" - зовем кера да ми прави друштво, ал' изгледа да њега баш заболе патка да се дружи са мном. Оде човек својим путем. Глуп неки кер, ал' ја баш такве готивим. Личи ми на једног од оних скроз неагресивних керова, али и непослушних. Једног од оних, нужно речено - јадних, које срећом није имао ко да "васпита" и притом размази, него лик ради оно што му се у датом тренутку ради, ретко кад смара газду, јер није етеншн хор и једино што жели је да га оставиш на миру, ако већ не знаш да се играш с њим. Ја сам имао једног таквог кера и често сам се смејао његовим симпатичним глупостима док га једне вечери није убио неки пас, стока васпитана ил' дресирана - како год.

Одлучио сам мало да се прошетам по крају. Уш'о сам у кућу само да узмем капу. Немам рукавице, ал' ј*беш их - кад сам ја носио рукавице? А не носим ни шал. Комфорније је без њега, а уосталом то сад носе неки педери и метросексуалци. Нисам ја за те форе. Ставио сам капу на главу и ето ме очас посла на снегом прекривеном асфалту. Још увек је ту - снег, нико га није дир'о.

Скрећем у улицу која води до Главне и даље ка Дунаву. Пичим ја, месечина прати. Мир. Тишина. Нигде живе душе. Као да је сав снег мој. Прелеп осећај. Док поносно газим свој снег, уживам у призору општег белила. Још увек нико, хвала Богу, није стигао да "маркира" снег жутом бојом, али за сваки случај бих саветовао мајкама и очевима да напомену својој деци да не треба да једу жути снег. Довољно је да им се објасни како жути снег настаје и они ће га избегавати.

Ни трагови аутомобила не успевају да ми покваре призор, чак дају неки свој штих свему томе. Мало се и клижем по тим траговима. Све је малтене идеално, али мораће нешто то да поквари. Наравно, ето га коњина са багером! Чујем прво неко зујање, онда приметим багер на Главној и на моју несрећу тај багер скреће у улицу у којој се налазим ја. Ни пет - ни шест, покупи ми сав снег испред носа.

"Иди, бре, човече! Што ми уништи овако леп призор?! Како те није срамота?! За ситне паре си се прод'о!", викнем ја на њега више из зај*банције, ал' би ми криво.

"Па ј*би га, друже. Наређено је тако. Наступили су, штонокажу, неки нови моменти откако је Колинда Грабар - Китаровић постала председница Хрватске.", одговори багериста ширећи руке и смешкајући се.

Мене је наш'о да зај*бава.

"Каква, бре, Грабар - Китаровић...", промрмљам ја себи у браду.

"Шта?", упита он. Није ме најбоље чуо. И ту се ја сетим једне питалице, која звучи слично као име дотичне политичарке.

"Волишглабашкитановић, а?!", кажем ја гласно, али брзо.

"Да, да...", клима главом багериста. Шта ће човек, жури се.

"Хехехе...", морадох се насмејати.

"Хехехе...", смеје се и он из багера, махне и оде.

Капирам да није баш најбоље разумео шта сам га пит'о. Нема везе, мало сам га зезн'о, а уједно је то и моја мала освета за оно што ми је покосио снег! ХА!

Шетам ја и даље, ал' ништа специјално се више не дешава. Стиг'о сам до пекаре таман пред фајронт. У минут до десет. Таман да узмем нешто да се нађе сутра за доручак. Врућина у пекари ме натерала да назад кренем голе главе. Таложи ми се снег по коси, личим на оног кера с почетка шетње. Добро је - мислим се - боље и на њега, него на оног што је прошле зиме без капе тобоже спасавао људе из завејаног аутобуса.

Meeldib! 19