Једнога дана, пре двадесетак минута, једна девојчица нам је саопштила нешто што јој је дуго било на души. Сви су се сажалили. А шта сам ја урадио? Мени је њена исповест била толико смешна да нисам могао да се суздржим, него сам морао - како би то председник и оснивач Српске радикалне странке и четнички војвода проф. др Војислав Шешељ звани Воја Србенда рекао - грохотом да се смејем. "ХАХАХАХА", била је моја реакција коју нисам могао да исконтролишем, али сам касније сузу пустио. Више суза. Плакао сам од смеха. Додуше, нисам се сâм смејао, него у друштву једне наше уважене блогерке, коју овом приликом не бих да именујем, што је том грохотном смејању дало ветар у леђа, јербо кад се смејеш у дрштву, то траје много дуже него сâм кад се смејеш. Ето видите какав сам ја човек испао! Девојка, која нам је отворила своју душу, ми је чак продужила живот колико сам се због ње смејао, а ја сам јој се смејао! И дан данас ми је жао због тога.

Meeldib! 21