Изнервирао сам се и свега је било, али на крају се само броји ко је победио. 86:83. Помислиће Амери да ови луди Срби и немају неки дрим тим какав су некад имали и престаће да нас се плаше, јер смо једва добили. Оно што они не знају је то да, макар ми и милион пута били бољи од Кроата, наше ривалство је такво да текме против њих никад неће бити лаке. Американци то не разумеју. На њиховом "ол-стару" увек игра Исток против Запада. Да игра некад север против југа, можда би нас и разумели. Једном смо имали јак тим, који се спрдао са континентом и са планетом. Тај тим је пре 19 година на много зајебанији начин победио један од најслабијих хрватских тимова. Они су четири секунде пре краја повели. За то време некад се не претрчи ни половина терена, а нама је требао кош к'о лебац. Наш играч, извесни Ђорђевић, је узео лопту и једноставно претрчао до њихове тројке, скочио, бацио и забио. 64:62. Ни пре пар година, на светском првенству у Турској, утакмица између нас и њих није била много мањи трилер. 73:72. И увек смо ми били екипа, која је на крају победила. Логично је онда запитати се да ли ми то радимо намерно? Да ли намерно навучемо Кроате да се понадају да ће да нас победе? Да ће да победе најљућег супарника. И кад се баш понадају, ми их онда победимо. Јер таква победа је најслађа. Ако то радимо намерно, да ли се тако нешто може назвати врхунцем кошарке? Ипак, ако неким дивним чудом освојимо олимпијско злато у кошарци, позитивна ствар за Хрвате ће бити то што, са обзиром да не могу да буду други нити трећи, неће морати да стоје на постољу слушајући српску химну, а неће морати ни демонстративно да напусте дворану кад химна почне.