London, Engleska, 1717 godina.Prolece. sunce se radja. Ulazim u sobu u potkrovlju kuce u kojoj zivi cetvrta generacija plemicke porodice. Otvaram vrata, njihova skripa “budi” proslost I secanja. Soba je mucno tiha I ja krisom, laganim koracima prilazim prozoru I otvaram ga. U sobu skrivenu od pogleda I buke uliva se zivot. Na nocnom stocicu, pored kreveta stoji sveca,jedna casa, naocare I jos uvek otvorena izbledela Biblija. Ovde niko nije krocio godinama. Ulazak unutra je bio najstrozije zabranjen. Bila je stalno zakljucana. Pravi razlog za tako nesto niko od buducih stanara I sledecih generacija nije se cak ni usudio da dozna. A ja isuvise radoznala kakva sam bila po prirodi MORALA sam da saznam zasto je ta prostorija tako dugo I misteriozno cuvana od bilo koga ko bi I pomislio da pokusa da udje “gore na vrh”. Odlazim “na vrh” cak I po cenu ljutnje I etiketiranja da sam “koristoljubivi uljez”. Koraci uz stepenice koje dovode do vrha I do konacnog otkrivanja tajne cuvane nekoliko stoleca, cine se predugim. Sa druge strane srce mi lupa ludim ritmom lopova. Pet minuta dugih koliko I pet godina, zavrsavaju moj put I stizem do masivnih vrata u potkrovlju. “Da li ih otvoriti I mozda pronaci odgovore na brojna pitanja ili ne I samim tim ostaviti razotkrivanje tajne nekim drugim generacijama kada dodju bolja vremena?”, pitam se.Ipak, onaj istrazivacki duh u meni “ne spava”, I odlucujem da udjem unutra. Skidam rezu sa starih vrata I drhtavom rukom ih otvaram. U tom trenutku kao da su se “probudili” svi “uspavani” duhovi proslosti. Kao da sam uletela u vremeplov I vratila se nazad. Ogromna polumracna prostorija nasla se predamnom. Kroz tri velika prozora stidljivo se probijala svetlost doprinoseci da se tako prepozna promena doba dana. Na levom prozoru nalazila se posuda sa otpacima pomocu kojih se moglo uvideti da je tu nekada stajalo cvece. Pored desnog prozora stajala je stara I slomljena stolica za ljuljanje. U desnom uglu sobe nalazio se mali uredno namesten, ali prasnjav krevet. Umorna, ali I uzbudjena I ohrabrena svojom smeloscu sto sam se jedino ja od mnogih koji su izgarali od zelje kroz generacije, usudila da otvorim vrata “Pandorine kutije” (sobe) I zakoracim u “zabranjeni svet”, pomislih kako bi bilo dobro odmoriti se malo pred nove izazove, I podjoh ka krevetu. Cim sam se spustila skocih uplasena, jer je krevet zaskripao I pomislih da bi ostali ukucani mogli shvatiti da je neko koga smatraju prijateljem I clanom porodice izdao njihovo poverenje I gostoprimstvo I popeo se na “vrh.” Na nekoliko sekundi sam zaustavila disanje da slucajno cak I dahom ne bih bacila sumnju na sebe. Nikako mi nije odgovaralo da shvate da narusavam njihov mir I da mi najstrozije zabrane da cak I napolje izlazim. A ni moja istrazivacka prica nije imala svoj kraj. Zelela sam da ga dobije. Moj istrazivacki duh nije “spavao”. U toj sobi na nocnom stocicu na sredini kao na religujskom Svetom mestu, koje niko nije smeo da dira, nalazila se zbirka ljubavnih pesama nekog ruskog pesnika, (cijeg se imena ne secam) I na strani broj trideset I tri slika prelepe plavooke devojke koja nije mogla imati vise od dvadeset I pet godina u vreme kada je fotografija napravljena, sa plavim ocima kao uzburkano more, kakve imaju prave ruske carske dvorske dame. Njene krupne plave oci govorile su da se radilo o nekome ko je mnogo tuge “prevezao” na brodu svojih godina. Pitala sam se zasto je devojka koja imala sve u zivotu cak I ono o cemu su devojke iz njene blizine mogle samo da sanjaju, bila obavijena velom tuge? Sada nisam zelela to da saznam vec moja zelja postala potreba. Morala sam to znati zbog spokoja obe. Polako, kao da se radi o najdragocenijoj stvari na svetu, uzela sam fotografiju u ruke. Devojka san je kao da je jedva docekala da mi “isprica” svoju zivotnu pricu. Sada sam dala obecanje mojoj dragoj “prijateljici” sa slike da cu pokusati da sklopim mozaik njenog zivota. I krenula sam… Prvo sto sam uradila u pokusaju da saznam ko je ona (jer je na poledjini slike pisao samo jedan datum: maj cetrnaesti hiljadu sedam stotina trece godine) bilo je da pregledam sve stare albume iz kuce, u nadi da ce se na nekoj od fotografija ponovo pojaviti lik moje “prijateljice” u nekoj drugacijoj situaciji od one na gornjoj slici iz koje bih mogla da saznam barem njeno ime. Ali, bez uspeha. Nijedna slika nije otkrivala tajnu. Na svim slikama koje sam drzala u rukama, bila je deo gomile dvorjana. Tako, se nista epohalno nije moglo otkriti. Bila sam tuzna, ali ne I obeshrabrena da cu na kraju doci do saznanja koja su mi bila potrebna. Nastavih dalje da tragam. Kada sam shvatila da sa fotografija necu gotovo nista saznati, seih se da se u sobi na “vrhu”, nalazi ormar, koji nisam otvorila. Mozda njegova unutrasnjost vekovima “skriva” istinu. Ne, tako drage volje, ali poneta nadom I nekom novom, svezom energijom odlucila sam da ponovo zakoracim u “zabranjeni svet.” Iako bi me to dovelo ili do isterivanja ili do robovanja I zatvaranja u dvorskim odajama. To bi dovelo do prekida mog traganja, a sto je jos bolnije za mene znacilo bi da nisam u stanju da odrzim obecanje dato mojoj “prijateljici”, pa makar zarad odrzavanja “u zivotu” uspomene na nju. Morala sam da nastavim. Zbog toga sam stegla srce I skupila hrabrosti I ponovo usla u sobu. Ogroman drveni ormar, kao “drveno cudoviste”, stajao je naslonjen na zid. Kao da zeli da mi poruci da to sto radim nije u redu, I nije plemenito, te da ce me zbog toga “stici” “zasluzena” kazna. Uplasena,ali nepokolebljiva, polako sam prisla I otvorila ga. Unutra su bile okacene, uredno slozene, kao sa modne piste skinute iz Pariza ili Milana, devojacke haljine. Nisam se usudjivala da ih dotaknem, jer sam pomislila ako to uradim da ce se “raspuknuti” I da ce sva ta magijska lepota odjednom postati veliki oblak prasine. Opijena lepotom jedne crvene haljine posute cirkonima, spustih pogled do samog dna da bih mogla da uzivam u svoj toj raskosnoj lepoti, pravog umetnickog dela koje se nalazilo ispred mene.Necu da vas lazem da nisam pocela da mastam o njoj, jesam mastala. I tako zanesena,tokom setnje po basti dvorca u crvenoj haljini, u mislima, sasvim slucajno mi je pogled pao na kutiju koja se nalazila sakrivena ispod haljina na samom dnu ormara. Lagano podigoh kutiju sa dna I skinuh prasinu sa poklopca, koja je tu bila kao jos jedan dokaz da ovde niko nije smeo da ulazi nekoliko godina. Otvorih kutiju. Bila sam stvarno iznenadjena. U kutiji su se nalazila pisma vezana crvenom vrpcom, medaljon I zlatna narukvica. Unutar medaljona nalazila se slika tek rodjene bebe. I na narukvici je pisao datum (jedanaesti avgust hiljadu sedamstotina desete). Shvatila sam da se ne radi o istoj osobi, ali da je to mozda dete moje “prijateljice” sa slike. Nakon nekoliko trenutaka razmisljanja, odlucih da procitam neko od pisama, iako bi me najverovatnije optuzili za narusavanje privatnosti, jer sam mislila da cu tako saznati nesto o zivotu devojke sa slike, I sto je jos vaznije gde se ona trenutno nalazi? I bila sam u pravu. Na izbledelim stranicama ovih pisama nalazili su se delici mozaika zivota devojke koji je trebalo sastaviti. Dok sam iscitavala ova pisma ruke su mi drhtale sto od uzbudjenja I tuge, sto od neverice u ono sto je tu pisalo. Nisam zelela da verujem da je tako nesto moguce uraditi u zivotu. Saznala sam da se moja “prijateljica” zove Hana. Pomislih kako je dobar pocetak za sklapanje slagalice ciji delovi su mi bili u rukama. Saznah jos I to da je zavrsila Konzervatorijum za klavir u Berlinu I da se tamo prvi put I zaljubila. Ali… Uvek postoji neko “ali”, zar ne? Njegova “nesreca” je bila u tome sto nije pripadao plemenitoj lozi. To je za njenu porodicu bilo neprihvatljivo, najblaze receno. Bio je siromah, ali plemenitog srca. Ali, to za nju nije predstavljalo prepreku. Nije, jer ga je volela svim srcem. Po prvi put osetila je zaljubljenost. Medjutim, kada najvise zelis nije sve ispunjeno radoscu I zadovoljstvom. Ona je takodje imala problem. Pored plemicke titule, velikog kruga ljudi koje je poznavala, sveg bogatstva kojim je bila okruzena, nista joj od svega toga nije moglo pomoci kada Bog umesa svoje prste. Najlepsa plavooka princeza bila je slepa. Divne plave oci obavijene su vecnim mrakom. Nikada nije videla lice koje je volela, ni svet oko sebe svojim ocima, ali je dodirom uzivala u rosi na listu cveta u basti svog dvorca, u igranju vetra sa njenom kosom, u istrazivanju nepoznatih lica I “osmehu” toplom sunca. Vreme joj je tako, bezbrizno prolazilo. Sve do trenutka kada mlade devojke pocinju da se interesuju za misljenje okoline. Ni ona nije bila izuzetak. Tako se jednog dana pojavila uplakana u sobi svoje majke. Hana nije razumela zbog cega izaziva sazaljenje I tugu kod drugih ljudi. Nejasno joj je bilo I to kako je moguce da je Bog bas nju odabrao da bi joj podario moc da “vidi” dodirom? A I koji je razlog zbog koga je u njenim ocima uvek mracno? Toliko pitanja u njenoj glavi je trazilo da na njih bude odgovoreno. Odgovora nije bilo, ni na vidiku. Zato je odlucila da odgovor potrazi kod majke. “Mozda ga je ona pronasla.”, mislila je. Medjutim, posle tog razgovora bila je jos vise zbunjena I shvatila je samo za nju nesto jako bolno, a to je da nece jos dugo biti u dvorcu. To bi znacilo I kraj jedne velike ljubavi. To nije mogla da podnese. Majka joj je rekla kao da je to sasvim normalna stvar da je Bog tako hteo I da ce ona od sad pa dok se neko ne smiluje da je ozeni, ziveti u internatu. Vec sledeceg jutra njeni koferi bili su spakovani, a njen zivot mlade, bezbrizne devojcice se raspukao kao mehur od sapunice. Sve je bilo suvise lepo da bi duze trajalo. Sada je ocekuje ko zna kakav zivot. Koliko mrznje, ponizavanja, sazaljenja, svega sto je toliko mrzela I cega se u isto vreme toliko bojala, a koliko radosti, srece, zadovoljstva, osmeha I prijateljstva I ljubavi, onog za cim je toliko zudela. Sve je to bio jedan neocekivani put u neizvesnost. Kako ziveti u takvom svetu? Da li je “tamo” dozvoljeno biti dobar I verovati da su moguci dani puni srece? Zelela je za sebe takav svet. Medjutim, bilo je jako naporno ubediti sve one ljude u njenom okruzenju da I ona sanja slicne snove o zivotu kao I svi oko nje. Na kraju, uz reke prolivenih suza, Hana je uspela. Zavrsila je Konzervatorijum, zaljubila se, I sada bez obzira na sve svoje probleme zivi srecno I zadovoljno u Rusiji. I po prvi put vidi boje u mraku svog zivota. Srecna I zahvalna sto je uopste uspela da odsanja jedan od svojih snova. Vise se nikada nije vratila u London. A tajna izbledelog papira I dalje stoji “neotkrivena”. Zauvek u mom srcu zajedno sa mojom “prijateljicom”.

Meeldib! 2