У измаглици свести

Не, није овај свет био поштен или непоштен ни према коме, када га у свему подупире и одлучује фактор среће.

Али ашто онда срећу кад остаримо дефинишемокао судбина? Ваљда само зато што увидимо колико је дволично било у оном што веровасмо да је лично.

И ако већ живимо у времену у коме се од нас тражи да будемо паметнији и бољи него што заиста јесмо, док по логици реда стварности ми то у ствари нисмо, поставља се питање пред нама, шта ту можемо уопште ми променити, него само бити свестан чињенице, да сваки мах изискује и одређени замах, коме треба улити уз сопствени дах и сву нашу храброст и страх, да би сву сумњу претворили у прах.

Јер не постаје стварност неподношљива зато што се закључци истина у животу исувише често преврћу или не преврћу у нама, већ зато што сви они често нису нашли или дошли до свога логичног места. Довољно толико, да би се успоставио привид подношљивости да траје што дуже у нама.

Овако, остају само велике речи, са ликовима скривеним у измаглици свести.