Posmatram sa terase automobile i ljude
kako trče preko ulice,
škripe gume i jure,
svi nekuda žure!

Primaknem šoljicu kafe usnama i opečem se.
Vrelina me trgne.
Shvatam da me užurbanost grada obavija
i opet postajem slabija.

Oči mi se pune suzama
i opet naviru pitanja:
Gde sam to ja?
Da li je ovo život o kome sam maštala?

Možda se moja duša na putu kroz prostor i vreme u nešto zagledala, zastala i zanela,
baš kao i ja sada,
pa sam umesto u vreme pisama, romansi i poezije ja u ovo vreme rođena.

Ja još uvek tvrdoglavo čuvam svoj album sa markicama, 
a pisma su odavno svi prestali da pišu.
Ja još uvek žalim za svim njegovim praznim stranicama,
pa me emocije obuzmu i na licu stvore kišu.

Ja i dalje maštam o nekoj romansi,
njega pod svojom terasaom kad se svetlo ugasi,
kako me svojim stihovima i pesmom zavodi,
ja i dalje maštam o takvoj nekoj ljubavi.

Meeldib! 2